VOLJA SINOVLJEVA

VOLJA SINOVLJEVA Nemanje Ćeranića je film koji se čeka evo već sedmu godinu i konačno stiže pred nas kao deo jedne multimedijalne franšize koju još čini i televizijska serija za Telekom.

Nemanja Ćeranić je u međuvremenu postao respektabilan reditelj s drugim projektima, iako je VOLJA SINOVLJEVA početa pre njih, a delimično i snimljena ranije, i potpisao je izvanrednog LIHVARA i nažalost prilično loš biopic o Džeju Ramadanovskom NEDELJA, kao i veliki broj epizoda raznih drugih televizijskih serija od kojih su neke jako zanimljive.

VOLJA SINOVLJEVA je projekat koji je prošao kroz razne inkarnacije, počev od jednog "malog filma" na tragu LOGANa pa do nečega što je punokrvni rip-off MAD MAXa, sa refleksijama nekih lokalnih kulturnih obrazaca kao što su guslarski epovi i u tom pogledu, možemo reći da je ovo svojevrsni trijumf tvrđe SF struje u našoj književnosti. Nažalost, ovo nije HRIM RATNIK Vladimira Lazovića na filmu, ali to je negde ta linija, to neko ukrštanje nečeg kvintesencijalno srpskog narodnog, predačkog i ortodoksnih žanrovskih tropa.

Ako imamo u vidu da je ovo film od par miliona evra, teško je reći da je ikada taj smer fantastike dobio jači showcase kod nas, iako zapravo nije ostvaren ni po jednom od tih dela.

Nažalost, posle ovog preambularnog dela u kome ima razloga da se radujemo, moramo doći i do onoga što ćete doživeti gledajući ovaj film. Ovo je ipak jedna dvoipočasovna papazjanija, bez ijednog upečatljivog lika, bez ijedne prave akcione scene, bez priče koja se može prepričati, ali i sa hrpom likova u pokušaju, akcije u pokušaju, priča u pokušaju itd.

Nije ni čudo zašto su tizeri za film bili pravljeni kao montaže nekih kadrova, bez mnogo ulaska u pitanja radnje, bez prikaza scena i kadrova koji se nadovezuju jedan na drugi jer nažalost toga nema.

U svetu MAD MAXa, jedan od najvećih greha jeste snimanje skupog filma u tom ključu, i ovaj to jeste. Međutim, to je daleko od njegovog jedinog greha. Nažalost, srpski Max kreće od FURIOSE, ne od ROAD WARRIORa, dakle iz jedne potpune dekadencije i u njoj nažalost ostaje jer su ambicije nerealne i nisu utemeljene u pre svega narativnom umeću.

Osnovni problem filma je što ima hrpu digresija, nema zapravo jasno izgrađenu glavnu priču, i što je još važnije nema izgrađenog glavnog junaka. Jovan u izvedbi Igora Benčine je pogrešan lik i igra ga pogrešan glumac za takav zadatak. Naprosto, Jovan je lik koji nije naročito zanimljiv a Benčina je karakterni glumac koji mu sigurno nije dodao neophodnu harizmu, niti je imao na čemu da je izgradi. Junak je mahom pasivan ili je aktivan na neki nezanimljiv način, a Benčina nije personality actor koji to može da digne. Prosto, ponekad lošiji glumac sa jačim ličnim magnetizmom može doneti mnogo više od karakternog glumca u pogledu lika, naročito kada treba izgraditi protagonizam. Lik je pritom nedovoljno prisutan u priči da bi se nametnuo kao glavni, a ni rediteljski, ni dizajnerski nije nametnut. Veliki deo Maxove harizme naravno proističe iz Mela Gibsona kao vrlo unikatnog glumca, i čoveka, njegovog spoja harizmatske i karakterne igre koje imaju sinergijski efekat. Igor Benčina je potpuno drugačiji tip glumca, i ko to do sada nije shvatio, nažalost, zalutao je u bioskop.

Ono čega u filmu nema je ključno za funkcionisanje ovakvog dela. A ono čega ima je mahom prosto iz druge ruke, idejno nedovoljno jako da drži ceo film, ili u pojedinim aspektima čak i bezveze.

Okvir naracije sa guslarom koji priča priču i povremeno mu se vraćamo ima dosta čudne manifestacije koje su sramotne za film ovih ambicija. Kad mu posetioci krčme u jednom trenutku kao šlagvort DA SE CEO FILM NASTAVI kažu nešto tipa, "I šta je dalje bilo?", teško je ne zasmejati se da tako nešto vidimo u multimilionskom projektu.

Sergej Trifunović, da je nekih 20 godina mlađi bio bi sjajan Jovan, ovde kao relativno statični negativac nazvan Tuđin, drži malu školu glume u pogledu toga kako karakterni glumac radi personality. Marta Bjelica i Isidora Simijonović su jako dobre u ženskim ulogama, i one su takođe harizmatične i zanimljivije od muških junaka. Film u kome bi Marta Bjelica bila glavna junakinja jeste nešto o čemu gledalac mašta dok traje ova dvoipočasovna agonija.

Međutim, kada na sve to nema nijedne ozbiljno razrađene akcione scene već se sve svodi mahom na to da se malo zapuca ili imamo neke veoma "sveže" fore iz Kurosavinih filmova, gde junaci zamašu nekim sabljama jedni blizu drugih, a onda se ukoče, pa jedan padne. Moš-misliti. Može to, naravno, ali pre toga malo da vidimo neko kretanje, neki swordplay, nešto. Ali, toga nema.

Filmofili će naravno imati prilike da se prisećaju svih referenci, naročito recimo BOOK OF ELI, koji je sam po sebi pak veoma dužan poznatoj kompjuterskoj igri jelte, ali svako sećanje je po pravilu samo asocijacija na nešto bitno bolje od ovoga.

Činjenica da je ovakav film snimljen kod nas, kao eksces jeste vredna pažnje, teško je zamisliti bilo kada ranije toliku raspojasanost naše industrije da dozvoli ovakav eksces. I u tom nekom HEAVEN'S GATE smislu, VOLJA SINOVLJEVA će imati svoje mesto. No, film nažalost nije dobar, i predstavlja jednu tipičnu produkciju koja je nastala u periodu kad se snimalo puno od Telekomovih para i nije se mnogo vodilo računa šta se radi.