Alex de la Iglesia je u umetničkom sunovratu poslednjih petnaestak
godina, još od filma LA COMUNIDAD i njegovi filmovi od tada manje ili
više ilustruju potpuu kreativnu imploziju bilo da asociraju na njegove
stare radove bilo da pokušavaju da označe istraživanje nečeg novog. de
la Iglesia je u jednom trenutku delovao kao next big think, bio je
nadomak holivudske karijere, a sada je sveden na nivo striktno lokalne
atrakcije čiji se filmovi gledaju isključivo zbog minulog rada.
LAS BRUJAS DE ZUGARRAMURDI je de la Iglesijijn pokušaj da se vrati anarhičnosti minulog rada i naslova kao đšto je EL DIA DE LA BESTIA i sličnih radova sa početka karijere. Pamtim period kada sam bio student i kada je de la Iglesia bio veliki uzor na FDU, i sada gledajući LAS BRUJAS DE ZUGARRAMURDI u pojedinim deonicama kao da prepoznajem filmove poput TOČKOVA, CRNE ZORICE ili ČARLSTONA ZA OGNJENKU, filmova na koje je de la Iglesia uticao što nije dobar znak iz najmanje dva razloga. Prvi je to što nije dobro kada te estetika stranog filma podseti na domaći. Drugi je što deluje kao da se krug zatvorio i da de la Iglesia više liči na svoje epigone nego na sebe.
Umesto de la Iglesijinog anarhičnog smisla za humor, u centru ovog filma imamo grotesknu gotovo fellinijevsku mizoginu zamisao da su sve žene veštice, ali da jedna od njih, seksualno najprivlačnija potencijalno može biti "izlečena". de la Iglesia se ranije sprdao sa verom i sujeverjem, poigravao se sa mentalitetom i to je sve radio nepretenciozno. Sada međutim toliko insistira na svojoj premisi da se čini kao da je ovaj film neka vrsta ličnog angažmana, obračuna sa ženama, filma sa tezom, umesto filma koji bi se šalio sa stereotipima.
Otud humora ima samo u nekim površnim manifestacijama priče, gegovima, detaljima, nikako u njenoj suštini. U principu, rekao bih da u ovom filmu od "suštine" de la Iglesia ima samo taj koncept da su "žene veštice" dok nekog drugog nukleusa u formi junaka, zapleta, pa čak i smislenog rituala zapravo nema.
Ova farsa po sadržaju i vodvilj po formi zasipa gledaoca raznim senzacijama od kojih su tek sporadične sveže, a malo koja je naročito dobra, i što je gomilanje dešavanja intenzivnije to je film zapravo dosadniji. Ovog puta ne piomaže ni ostno veći budžet u odnosu na de la Iglesijine klasike jer on sa tim budžetom ne postiže ništa izuzev predimenzioniranih grotesknih detalja bez pravog značenja.
Lep je osećaj ponovo videti de la Iglesijin film u bioskopu (premda je ovaj naslov odavno dostupan online) ali taj entuzijazam splasne već posle prvih desetak minuta filma. Ono što ostaje je skup, sporadično duhovit neholivudski spektakl, što samo po sebi nije za odbacivanje. Međutim, daleko je to od nekog filma koji bi ponovo probudio interesovanje za de la Iglesijine sledeće poteze.
* * / * * * *
LAS BRUJAS DE ZUGARRAMURDI je de la Iglesijijn pokušaj da se vrati anarhičnosti minulog rada i naslova kao đšto je EL DIA DE LA BESTIA i sličnih radova sa početka karijere. Pamtim period kada sam bio student i kada je de la Iglesia bio veliki uzor na FDU, i sada gledajući LAS BRUJAS DE ZUGARRAMURDI u pojedinim deonicama kao da prepoznajem filmove poput TOČKOVA, CRNE ZORICE ili ČARLSTONA ZA OGNJENKU, filmova na koje je de la Iglesia uticao što nije dobar znak iz najmanje dva razloga. Prvi je to što nije dobro kada te estetika stranog filma podseti na domaći. Drugi je što deluje kao da se krug zatvorio i da de la Iglesia više liči na svoje epigone nego na sebe.
Umesto de la Iglesijinog anarhičnog smisla za humor, u centru ovog filma imamo grotesknu gotovo fellinijevsku mizoginu zamisao da su sve žene veštice, ali da jedna od njih, seksualno najprivlačnija potencijalno može biti "izlečena". de la Iglesia se ranije sprdao sa verom i sujeverjem, poigravao se sa mentalitetom i to je sve radio nepretenciozno. Sada međutim toliko insistira na svojoj premisi da se čini kao da je ovaj film neka vrsta ličnog angažmana, obračuna sa ženama, filma sa tezom, umesto filma koji bi se šalio sa stereotipima.
Otud humora ima samo u nekim površnim manifestacijama priče, gegovima, detaljima, nikako u njenoj suštini. U principu, rekao bih da u ovom filmu od "suštine" de la Iglesia ima samo taj koncept da su "žene veštice" dok nekog drugog nukleusa u formi junaka, zapleta, pa čak i smislenog rituala zapravo nema.
Ova farsa po sadržaju i vodvilj po formi zasipa gledaoca raznim senzacijama od kojih su tek sporadične sveže, a malo koja je naročito dobra, i što je gomilanje dešavanja intenzivnije to je film zapravo dosadniji. Ovog puta ne piomaže ni ostno veći budžet u odnosu na de la Iglesijine klasike jer on sa tim budžetom ne postiže ništa izuzev predimenzioniranih grotesknih detalja bez pravog značenja.
Lep je osećaj ponovo videti de la Iglesijin film u bioskopu (premda je ovaj naslov odavno dostupan online) ali taj entuzijazam splasne već posle prvih desetak minuta filma. Ono što ostaje je skup, sporadično duhovit neholivudski spektakl, što samo po sebi nije za odbacivanje. Međutim, daleko je to od nekog filma koji bi ponovo probudio interesovanje za de la Iglesijine sledeće poteze.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment