Činjenica da film poput COLD IN JULY možemo da pogledamo u bioskopu je
prilično velika privilegija, ako imamo u vidu da je Jim Mickle namerno
snimio film koji podseća na one koji su se tokom osamdesetih a naročito
na njihovom kraju prikazivali u bioskopu "20. oktobar". Neke od njih sam
imao priliku da kao dete vidim u bioskopu, neka preko katodne cevi
starog televizora, u svakom slučaju, ovu vrstu artefakta je važno
konzumirati na način koji je najbliži njihovoj izvornoj formi.
Jim Mickle je snimio adaptaciju romana teksaškog pisca krimića Joe R. Lansdalea koji se bavi i drugim žanrovima, i stripom, a ne bi me čudilo da uskoro krene mnogo veća ekspanzija njegovih ekranizacija. Među njima je i jedna koju najavljuje Bill Paxton, a iako u ovom filmu nema natprirodnog, rekao bih da se oseća malo one divne atmosfere koju je baš Paxton postigao u filmu FRAILTY.
COLD IN JULY je priča o "ljudima koji su osetili krv", nekima koji zbog toga moraju da budu ubijeni i nekima koji zbog toga mogu da ubiju. Istovremeno, ovo je film o očevima i različitim načinima na kojima oni pokušavaju da sačuvaju svoju porodicu i njen mir.
Zakljujčci do kojih dolaze Mickle i Lansdale su srećom "tvrdi" i vrlo zabavni a Mickle se pored toga trudi da pored smeštanja priče u Teksas 1989. ponudi i rekonstrukciju filmova iz te epohe. Kritike su navodile Carpentera i Hilla kao uzore. Ipak, mislim da eventualnio muzika u filmu ima nešto carpenterovsko mada je meni više asocirala na Tangerine Dream u raznim varijantama a od rediteljskih uticaja na polju slike i inscenacije mislim da su bitniji Mann i Joseph Ruben. No, čim je Teksas, i čim postoji fascinacija starim odmetnicima i pokušaj ljudi da budu "moderni kauboji", odmah se stvara asocijacija na Hilla, iako ovaj film suštinski nema veze sa tom poetikom jer Hill nije arty, za razliku od Manna, čijem je imaginarijumu ovo bliže ne samo po tome što liči na THIEF već i po tome što glumi Don Johnson.
No, reference na stranu, one su srećom kod Micklea samo glazura, film funkcioniše kao punokrvni krimić, ali i kao schraderovska studija karaktera, i kao indie rekonstrukcija života u malom mestu. Zanimljivo je da upravo smeštanje ovog filma u konkretnu sredinu čini da COLD IN JULY bude gurnut u indie, a to znači da je Teksas izgubio svoj globalni domet koji je imao. No kao i NO COUNTRY FOR OLD MEN i COLD IN JULY ipak gravitira indie sceni uprkos mainstream osnovama.
No, pošto se Mickle kreće tankom linijom između mumblegorea i uglednog indie filma, velika je sreća da je stigao na naš repertoar, pošto u ovim danima apsolutnog gubitka autonomije naših distributera, vrlo retko do nas stižu ovakvi naslovi iako bi uz adekvatnu promociju mogli čak imati i nekakvu gledanost. Priče o tome da se u svakome krije teksaški odmetnik i da samo treba pustiti malo krvi da se on ispolji imaju trajnu vrednost, i mislim da će baš zato ovaj film dug život i slavnu sudbinu.
* * * / * * * *
Jim Mickle je snimio adaptaciju romana teksaškog pisca krimića Joe R. Lansdalea koji se bavi i drugim žanrovima, i stripom, a ne bi me čudilo da uskoro krene mnogo veća ekspanzija njegovih ekranizacija. Među njima je i jedna koju najavljuje Bill Paxton, a iako u ovom filmu nema natprirodnog, rekao bih da se oseća malo one divne atmosfere koju je baš Paxton postigao u filmu FRAILTY.
COLD IN JULY je priča o "ljudima koji su osetili krv", nekima koji zbog toga moraju da budu ubijeni i nekima koji zbog toga mogu da ubiju. Istovremeno, ovo je film o očevima i različitim načinima na kojima oni pokušavaju da sačuvaju svoju porodicu i njen mir.
Zakljujčci do kojih dolaze Mickle i Lansdale su srećom "tvrdi" i vrlo zabavni a Mickle se pored toga trudi da pored smeštanja priče u Teksas 1989. ponudi i rekonstrukciju filmova iz te epohe. Kritike su navodile Carpentera i Hilla kao uzore. Ipak, mislim da eventualnio muzika u filmu ima nešto carpenterovsko mada je meni više asocirala na Tangerine Dream u raznim varijantama a od rediteljskih uticaja na polju slike i inscenacije mislim da su bitniji Mann i Joseph Ruben. No, čim je Teksas, i čim postoji fascinacija starim odmetnicima i pokušaj ljudi da budu "moderni kauboji", odmah se stvara asocijacija na Hilla, iako ovaj film suštinski nema veze sa tom poetikom jer Hill nije arty, za razliku od Manna, čijem je imaginarijumu ovo bliže ne samo po tome što liči na THIEF već i po tome što glumi Don Johnson.
No, reference na stranu, one su srećom kod Micklea samo glazura, film funkcioniše kao punokrvni krimić, ali i kao schraderovska studija karaktera, i kao indie rekonstrukcija života u malom mestu. Zanimljivo je da upravo smeštanje ovog filma u konkretnu sredinu čini da COLD IN JULY bude gurnut u indie, a to znači da je Teksas izgubio svoj globalni domet koji je imao. No kao i NO COUNTRY FOR OLD MEN i COLD IN JULY ipak gravitira indie sceni uprkos mainstream osnovama.
No, pošto se Mickle kreće tankom linijom između mumblegorea i uglednog indie filma, velika je sreća da je stigao na naš repertoar, pošto u ovim danima apsolutnog gubitka autonomije naših distributera, vrlo retko do nas stižu ovakvi naslovi iako bi uz adekvatnu promociju mogli čak imati i nekakvu gledanost. Priče o tome da se u svakome krije teksaški odmetnik i da samo treba pustiti malo krvi da se on ispolji imaju trajnu vrednost, i mislim da će baš zato ovaj film dug život i slavnu sudbinu.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment