BOYCOTT

Da li je Clark Johnson Bill Duke našeg vremena? 

Možda to nije pravo pitanje jer oni nisu baš toliko različiti po godinama, a i Duke je imao mnogo veće mejnstrim uspehe od Johnsona jer je DEEP COVER dogurao do Criteriona, ali svakako da se određene paralele mogu povući.

Obojica su izgradili paralelne karijere kao glumci-epizodisti i televizijski reditelji sa povremenim izletima u bioskopski film. Obojica su u režiju doneli jedan konkretan, no-nonsense postupak u jasnoj, preciznoj naraciji koja krasi fundamente američkog filma kakvim ga znamo.

Johnsonov televizijski film BOYCOTT snimljen za HBO je pravi rediteljski tour-de-force i posle ovoga on i jeste dobio par major filmova koji su bili sasvim u redu, naročito SENTINEL ali nije opstao u tom miljeu.

U svakom slučaju, teško je posle BOYCOTTa ne postati neko i nešto. U bitno suženim produkcionim uslovima, Clark Johnson je napravio svoj mikro-JFK o Martin Luther Kingu. Jeffrey Wright se odlično nalazi u centralnoj ulozi Kinga a Erik Dellums u završnici kao izuzetno značajni ali marginalizovani lider Bayard Rustin krade šou i daje filmu jednu dodatnu dimenziju.

Johnson nepretenciozno, maltene neprimetno uvodi konvenciju snimanja dokumentarnog filma o događajima i kroz to svemu daje čitav niz estetskih slojeva. Prvo otvara mogućnost za jednu sinkopiranost koja daje određeni funk ritmu filma, zatim jako zanimljivo uvodi estetiku političkog, maltene novotalasovskog filma u nešto što bi inače bio straightforward biopic na kakav smo navikli.

Čak i finale u kom King posle svoje smrti hoda američkim ulicama koje u tom kratkom periodu jesu delovale kao da su pobedile rasizam nije ispao cheedy ali jeste ispao previše optimističan ako pogledamo kako stvari sada stoje.

BOYCOTT je jedan vrhunski primer biografskog filma fokusiranog na učešće jedne ličnosti u važnom istroijskom događaju i po mnogo čemu prevazilazi kapacitete televizijskoj produkciji kojoj nominalno pripada.