LIJEPE ŽENE PROLAZE KROZ GRAD

LIJEPE ŽENE PROLAZE KROZ GRAD je naučnofantadstični, postapokaliptični film Želimira Žilnika, smešten u Beograd u julu 2014. godine u kome grupa “starih kadrova” poučava lepe devojke iz internata istoriji države i društva koje više ne postoji. Junaci rekapituliraju jugoslovensku istoriju, sećaju se sistema koji je funkcionisao i njegovih kontradikcija. U jednom trenutku, starci iz grada odlučuju da se povežu sa virilnim ljudima iz pustoši koji žive oko grada, što je posledica antiurbanizacijskog procesa koji je nastupio kad je krenula apokaliptična kriza Susret “odgajenih” lepotica i virilnih divljaka postaje potencijalno volatilan. Uporedo u parnoj lokomotivi gradu se približava grupa regionalnih kontrolora u kožnim kaputima koji žele da potčine ljude i citiraju fraze revolucionara u kojima je oličena represivnost bez ikakvog ideološkog sadržaja. 

Cilj kontrolra je da obustave prosvetiteljske procese koje izvode stari kadrovi poučavajući devojke istoriji.

Kontrolore u parnoj lokomotivi koja evocira Braću Lumiere igraju reditelji Goran Marković, Ljubiša Ristić i Tom Gotovac. To je zanimljiv, znakovit detalj koji je ipak više nego in-joke. Verujem da je ideja iza ove podele da se reditelji postave kao simbol osoba zaduženih za insceniranje stvari, za insceniranje i kontrolu procesa u realnosti.

Ljuba Tadić igra starog novinara koji poučava devojke istoriji zajedno sa edukatorima koje igraju Nikola Milić i Rahela Ferari. Ceo koncept devojaka koje oni poučavaju istoriji nešto je mutniji u pogledu simbolike i to pre svega prepoznajem kao znak nekakve plodnosti koju treba indoktirnirati kako bi davala adekvatne plodove. Naravno, u filmskom pogledu, lepe žene su uvek privlačan prizor pa one imaju i exploitation dimenziju, vrlo često sa dozom erotomanskog. Želimir Žilnik nije reditelj kome je vizuelnost primarna pa u tom pogledu njihova tela nisu estetizovana onoliko koliko su mogla biti ali pokušaj je evidentan.

Ono oko čega nema nikakve sumnje, naročito recimo u skoru jeste da estetika postapokaliptičnog filma kao što je pre svega drugi MAD MAX po civilizacijskoj nultoj tački, mora biti da je uticala na ovaj film. Naravno, LIJEPE ŽENE nisu visokooktanska akcija, mada zapravo ima tu i nekih potera i akcije, ali su sukobi koji su postavljeni intenzivni a svakodnevica ljudi posle kraha civilizacije je vrlo slična onome što se da videti u MAD MAXu, kad je reč o odeći frizurama i sl.

Iako apokalipsa i kriza kreću 1995. dakle deceniju posle trenutka kada je film snimljen, junaci ostaju zarobljeni u fazi osamdesetih.

Među likovima mladića-divljaka izdvaja se Vjeran Miladinović Merlinka koji će kasnije biti protagonista Žilnikovog filma MARBLE ASS. Merlinka se nameće kao harizmatičan interpretator a što je još važnije, ni u ovom filmu ne krije svoje homoseksualne sklonosti iako ima samo jednu, vrlo karikiranu scenu presvlačenja u žensko, i nije zapravo prikazan kao transvestit.

Žilnikov film naravno uvek sadrži i dozu dokumentarnosti, čak i onda kada zapravo govori o svetu koji ne postoji (premda twist ending to relativizuje) i to je svakako jedan od brojnih problema ovog filma. Naime, razgovori i prikazi života marginalaca i Roma u ovom filmu nemaju previše mesta jer prosto ne dešava se danas, i njihova zarobljenost u “sadšnjosti” deluje kao da su nesposobni da uznapreduju i ponude neku vrstu alternativnog futurizma.

LIJEPE ŽENE PROLAZE KROZ GRAD je mogao biti antologijski film, društvenokritička postapokaliptična priča ali naprosto čini se da je igrana forma takve zahtevnosti, u pogledu discipline bila ipak preveliki zalogaj za Žilnika. To ne znači da ovaj film ne zauzima svoje mesto u istoriji  našeg filma a naročito SFa, ako imamo u vidu da je u tom žanru jedan od naših najčuvenijih reditelja ostavio svoj pečat.

Uporedo sa LIJEPIM ŽENAMA, nastajao je i film BEOGRADE, DOBRO JUTRO, reč je o televizijskom filmu koji je metafilmski companion piece ovog filma. Taj film je izuzetno zanimljiv i zaslužuje posebnu razradu.

* * / * * * *