Pogledao sam KILL YOUR FRIENDS Owena Harrisa, ekranizaciju romana Johna Nivena smeštenog u vreme Britpopa i godine kada je britanska diskografska industrija zaradila najviše novca u istorijii, dakle 1996. i 1997. godine. To je period gitarskog Britpopa, girl bendova, drum’n’bassa i uspona skandinavske indie scene. Nažalost, ono što je Niven pružio u predlošku je nižerazredni AMERICAN PSYCHO sa junakom koji nema apsolutno nijednu osobinu sa kojom bi se gledalac mogao povezati, između ostalog nije ni dobar u svom poslu.
Kako imamo spoj diskografske industrije i ekscesa svake vrste, poređenja sa VINYLom su neumitna, a bilo je nekih koji potpuno neopravdano tvrde da je VINYL zapravo rip-off KILL YOUR FRIENDS. Ipak, ja bih rekao da nije i to ne zato što nema sličnosti, već zato što je sam KILL YOUR FRIENDS do te mere oslonjen na Bret Eastona Ellisa da bi se samo nadovezivanje na njega moglo suštinski povezati sa njim. A VINYL nema veze sa Ellisom.
Istovremeno, VINYL govori o tome da rokenrol nudi moć da iskupi ljude koji su u svakom drugom pogledu prevršili meru, a KILL YOUR FRIENDS praktično prezire muziku i u njoj ne nalazi apsolutno nikakav kvalitet, niti smisao postojanja svojih junaka. Na zvučnoj slici prepoznajemo Oasis, Blur, čak i Radiohead ali svi bendovi koji se pojavljuju su uglavnom parodije na prave bendove, osim Sneaker Pimps koji u jednoj sceni pevaju uživo i pevaju dobro.
U srećna vremena Britpopa, ovakav soundtrack bi se jako teško uopšte mogao skupiti na jednom mestu ali bi možda neki od narečenih bendova uradio pesmu specijalno za film ili za neki “inspired by” soundtrack. Ni u tom pogledu ovde nema nikakve kreacije.
Owen Harris je solidna faca iz televizijske produkcije i u ovom filmu pokazuje da dovoljno vlada zanatom da snimi svoju kopiju Jana Kounena, ako ne baš i Scorsesea. Međutim, i njemu je kao i piscu smisao žestoko izmakao. KILL YOUR FRIENDS je film koji pokušava da šokira, ali na kraju radi sve ono što smo videli milion puta pre toga.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment