HAIL, CAESAR

Pogledao sam HAIL, CAESAR Braće Coen, jedan od njihovih “lakih komada” za koji je sigurno da ima mnogo manji komercijalni potencijal od onoga što bi nagoveštavao trejler. Reč je o filmu koji je dinamičan, pun zvezda, duhovit i sa nekim spektakularno insceniranim sekvencama, no u dramaturškom pogledu Braća Coen ga tretiraju vrlo “autorski”, protivno pravilima, očekivanjima i svemu onome što bi prijalo publici. Iako se u određenom smislu HAIL, CAESAR nesumnjivo mora definisati kao krimi-komedija, u samoj egzekuciji premisa koje su Coenovi postavili, jasno je da zaplet nije njihov primarni izraz, kao i da su junaci na kraju krajeva više tu kako bi u krajnjoj konsekvenci ispričali jednu metafizičku priču, koja preslikava biblijsku matricu u holivudske okolnosti, o stvaranju svetova i čoveku koji preuzima tuđe grehe. Kao u njihovim najboljim filmovima, pretenzija je čitljiva ali nije opterećujuća, a svet koji dekonstruišu i jednim delom parodiraju na kraju ipak dobija jedan dostojan omaž kroz iskazivanje poštovanja prema sposobnosti Holivuda da kreira mitove čak i u svom najvećem kić-ekscesu.

U krajnjoj liniji, i pored komičnog tretmana koji dobijaju holivudske zvezde, prikazane kao razmaženi moroni, završnica filma stoji kao spomenik njihovoj harizmi i sugestivnosti.

Pored biblijske teme koja je u samom temelju filma, ono što je takođe zanimljivo jeste tretman HUACa i komunizma. Naime, Coenovi zapravo u svojoj komediji dokazuju da su navodi HUACa bili tačni i da scenaristi zaista jesu bili komunisiti koji deluju subverzivno, što u sezoni kada je izašao TRUMBO, može delovati kao dosta hrabra pozicija, pa makar se sve otpisalo kao šala. Pojavljivanje Herberta Marcusea, i šale na račun ubedljivosti komunističkih ideja, spadaju u drugi važan trijumf ovog filma, i njegov izrazit iskorak u pravcu nečega što samo ispočetka zabavlja publiku a kasnije može biti i korisno.

Inscenacije spektakularnih sekvenci klasičnog Holivuda je naročita perverzija, pre svega zato što Coenovi naizmenično rekonstruišu ono što smo u filmovima tog perioda zaista videli i ono što smo ubeđeni da smo videli iako nismo, jer je bilo realizovano sa skromnijim tehničkim resursima. U ovom filmu, Roger Deakins, njihov redovni direktor fotografije je ponovo svoj na svome i ova visoka estetizacija mu ponajviše odgovara posle izleta u akcioni film.

Josh Brolin je anti-zvezda, uprkos svom formalnom statusu i idealan je izbor za lik Eddie Mannixa (koji ima samo malo veze sa pravim Eddie Mannixom kog je na filmu inače ovaplotio Bob Hoskins) koji je među retkim likovima u filmu bez javnog eksponiranja i autorske umešanosti u nastanak filma, iako ih zapravo iz senke umnogome oblikuje. Clooney, Scarlett, Tatum a naročito debitant Alden Ehrenreich su izvanredni u svojim ulogama i na pravi način instrumentalizuju svoju star-harizmu. 

HAIL, CAESAR iako se slobodno može ubrojati među “lake komade” Braće Coen, vrlo vešto uklapa i neke od opsesija iz njihovih “težih” radova, i stoji kao zaokruženo autorsko delo koje bez problema možemo uključiti u njihov kanon. Uprkos tome što film nije uopšte išao na nagrade, ni na “oskare” ni na Kan, niti je razvalio na blagajnama, Braća Coen su uspela tamo gde 1941 i SUNSET, takođe odlični filmovi, nekako nisu uspeli da se snađu. Zato će HAIL, CAESAR biti u boljoj poziciji i neće morati da nailazi na “posthumnu” rehabilitaciju.

* * * 1/2 / * * * *