LONDON HAS FALLEN

Za razliku od OLYMPUSa koji zaista ništa ne valja, LONDON HAS FALLEN umnogome kroz Najafijevu inscenaciju uspeva da prevaziđe zaista neverovatnu glupost scenarija. Ovog puta scenaristi nisu imali priliku da rip-offuju ceo koncept kao kada su onomad pokrali WHITE HOUSE DOWN oglodavši Vanderbiltov skript do koske, ali LONDON je sklopljen od raznih delova gde neki od najnelogičnijih verovatno slučajno uspevaju da postanu znakoviti.

Recimo u parafrazi čuvene “Battery, Aziz” situacije iz TRUE LIESa, ovde imamo puno opravdanje zašto teroristi ne ubiju američkog predsednika dok imaju prilku. Naime, odlažu ubistvo dok ne uspostave internet link kako bi to izveli u direktnom prenosu. Koliko god to inicijalno bilo moronski, zapravo je vrlo istinito, ako imamo u vidu visoku medijsku kulturu ISISa - oni bi ziasta sačekali sa egzekucijom dok se ne uspostavi link.

Ono međutim što većina akcionih filmova uspeva da uradi kako treba, čak i kada nema tako tehnički veštog reditelja za kormilom, jeste da ima upotrebljivog glavnog glumca. Gerard Butler međutim zaista nije dorastao zadatku u ovom filmu. LONDON HAS FALLEN je vrlo redak slučaj glavne role bilo kog glumca tog profila u kojoj tako strašno padne ispod svog nivoa.

Butler u ovom filmu ne uspeva da dobaci ni do svog rutinskog nivoa akcionog heroja. Ne samo što deluje da je koji kilogram deblji nego što bi trebalo, iako u filmu jako insistiraju da je u jako dobroj formi što deluje skoro pa kao ismevanje Butlera, već u pojedinim scenama krivi usnu u neku čudnu grimasu kao da parodira Johna Waynea iz lošijih uloga. Butler praktično sve vreme opstruira film, ne samo svojim grimasama i sumnjivom fizičkom spremom (premda ruku na srce ubedljiviji je od Seagala ili Willisa u poslednje vreme) vrć i habitusom generalno zbog kog neke scene katarzičnog nasilja koje njegov junak sprovodi deluju naprosto sadistički.

U pojedinim situacijama, Butlerov junak prekoračuje granice potrebnog nasilja, i to je verovatno po zamisli autora imalo za cilj da stvori utisak katarze i kažnjavanja negativca. Međutim, ovako kako Butler to igra, sve izgleda kao iživljavanje od strane neke seljačine, i deluje kao manir svojstven negativcima.

Zahvaljujući Butleru koji na skoro svakom koraku sabotira film u glumačkom pogledu, LONDON HAS FALLEN na kraju ne uspeva da se nametne kao tupav film koji postaje “dobar” zahvalujući vrhunskoj rediteljskoj orkestraciji. U krajnjoj liniji, uz sve pohvale za Babakovu veštinu, ne možemo pobeći od istine da je i rukovanje Butlerom par excellence rediteljski zadatak.

Ipak, ostaje pitanje da je li je Babak mogao bolje kontrolisati Butlera ako imamo u vidu da je on ovde bio i producent. 

* * 1/2 / * * * *