DAWN OF JUSTICE

Pogledao sam DAWN OF JUSTICE. U ovom filmu, superherojski film dolazi u ravan u kojoj nikada nije bio, i to ne zato što su izostali pokušaji - Nolan je želeo da ga dovede do ovog nivoa ali naprosto mu to nije uspelo, mada bilo je zamalo. Snyder pod supervizijom Bena Afflecka u tome jeste uspeo, i DAWN OF JUSTICE je za superherojski film ono što je HEAT za policijski. Mannov klasik sasvim sigurno jeste podigao policijski nivo na jedan viši nivo, ali to nije postao standard, kao što ni Lumetovi filmovi pre njega nisu postali standard, a Lumeta ovde vredi pomenuti kao autorsku senku koja uvek prati Afflecka čiji se rukopis ovde nepogrešivo prepoznaje. Otud i DAWN OF JUSTICE stoji kao film koji dostigao vrlo visok domet ali je veliko pitanje da li je to kao koncept održivo na duže staze.

Naime, DAWN OF JUSTICE nije film posle kog gledalac izlazi iz bioskopa veseo, razgaljen, kao posle prijatnog i zabavnog iskustva. Na jučerašnjoj projekciji, u sali je bio muk 150 minuta, osim jednog deteta koje je ćutalo sve do završnih nekoliko minuta kada se desilo ono što bi svako ko zna Doomsdaya mogao naslutiti da će se desiti. Činjenica da su inkarnacije Batmana i Supermana kod Franka Millera meni među najdražim, ako ne i najdraže, ipak ne osporava činjenicu da većina publike pa i fanova vole ove likove zbog nekih potpuno drugih inkarnacija. Nolanov Batman deluje kao omladinska komedija u odnosu na DAWN OF JUSTICE koji je potpuni doom and gloom, praktično potpuno lišen humora, vrlo tvrd i bez bilo kakve okrepljujuće katarze.

U pogledu napora za publiku treba navesti i montažu. Film je vrlo zategnut do tačke pucanja. Tu pritom ne mislim na akciju već na sadržajnost scena. U svakoj sceni se dešava nešto važno i film zahteva veliku koncentraciju tokom gledanja, što u principu nije karakteristićno za superherojske blokbastere. Fil je slobodno mogao biti i dvadesetak minuta duži da bi dao publici malo prostora da “diše”. Ovde nema prostora ni da se udahne, a likovi imaju još manje prostora da se opuste.

Ono što meni nije omiljeno a u ovom filmu postoji u jednoj sekvenci, to je CGI-heavy obračun marvelovskog tipa sa Doomsdayem. Doomsday je odlično tretiran u fazi nastanka, sa dosta simbolike, ali kada dođe do borbe, to je jedina kopča sa onim što karakteriše savremeni superherojski film, i to onaj njegov najmanje zanimljiv segment. Srećom, samo jedan obračun ima takav duh. U toj sceni jedino ima i humora, a to je dolazak Wonder Woman viđen u trejleru.

Jedan od najzaniljivijih aspekata filma jeste odnos prema CGI-enhanced rušenju iako u situaciji sa Doomsdayem i sam podleže tome iznova. Naime, događaji iz MAN OF STEEL ostavljaju veliki trag na junake. Film se otvara sagledavanjem tih događaja iz ugla Bruce Waynea i trauma izazvana obračunom u Metropolisu dovela je do toga da je svet u kome se ovaj film dešava istinski izmenjen, za razliku od Marvelovog univerzuma gde su ti ožiljci gotovo neprimetni. DAWN OF JUSTICE intenzivno razrađuje temu civilnih žrtava u toku superherojskih obračuna i zapravo iz te traume nastupa sukob Batmana i Supermana.

Borba između Supermana i Batmana je s druge strane briljantna. I ko je došao to da vidi, dobiće stvarno jako dobru scenu, i u pogledu koreografije i realizacije i u pogledu drame. I uopšte, cela reinvencija Batmana u ovom filmu je jako dobro urađena. Ako je kod Nolana, Bruce Wayne bio odličan a Batman nikakav, ovde zaista gledaoci nemaju problem sa tim kada se Wayne obuče u Batmana. Znam da mnogim gledaocima smeta što Batman ovde odstupa od kanona i millerovski je raspoložen i da ubija, ali prosto to je znatno ubedljivije. Pritom, u tučama, Batman je mnogo tvrđi, i tu i kad ne ubija, bije se tako da više ne važi konvencija da je nokautiran protivnik i savladan protivnik. Bat-vozila su militaristički dizajnirana, i prilično ubedljiva. Ceo dizajn filma je inače jako vibrantan, i po ambijentima dosta evocira Manna.

Međutim, ono što je možda najveći rizik ovog filma i što je glavni make or break faktor jeste sam koncept filma. Naime, Snyder i ekipa tretiraju DAWN OF JUSTICE kao “običan” a ne “superherojski” film o superherojima. Dakle, film zaista pokušava da kreira karakterne konflikte, unutrašnju dramu, i da ih plasira sa punim ubeđenjem. Naravno, ima tu određenih shortcutova ali oni paradoksalno nisu toliko žanrovski koliko više podrazumevaju da gledaoci znaju DC mitologiju. Nisam siguran koliko neko ko elementarno ne poznaje DC mitologiju može da razume ovaj film…

Ovo je film koji čine karakteri, njihove radnje i kontraradnje, i sve to kulminira jednom velikom “katastrofom” oblikovanom po modelu klasicističkih drama. U toj postavci Lex Luthor uzima ulogu intriganta poput jagovskog profila, gde zbog svog vanzemaljskog porekla onda Superman pripada otelovskom tipu. Kao ni u MAN OF STEELu ni ovde Terrio i Goyer ne beže od jake religijske simbolike, političkih referenci i uzora iz dramske literature. Ipak, nema toliko čisto biblijskih referenci kao u MAN OF STEELu i nisu tako nametljive.

Lex Luthor je u tom smislu ovaplotio tu transformaciju - on je brogrammer, zuckerbergovska figura koja osavremenjuje ono što je Luthor iz stripa i ranijih inkarnacija. Ipak, treba imati na umu da su supernegativci našeg vremena, pogledati KINGSMAN, već počeli da se modeluju po bogatašima iz IT bubblea, između ostalog i zbog njihove eksplicitne fascinacije naukom. Taj spoj kulturnog kapitala, ogromne imovine i fascinacije naukom maltene čini da su i savremeni bogataši na neki način produkti kulture supervillaina.

Ono što bi me kao ljubitelja filma radovalo u ovom filmu, istovremeno bi me bacilo u očajanje da sam ga producirao. Naime, DAWN OF JUSTICE sasvim sigurno nije gateway film ni za DC univerzum, ni za superherojski film inače. Teško bih mogao da ga zamislim kao film koji gledaju deca, recimo u godinama kada sam ja gledao SUPERMANa ili BATMANa u Donner/Lester ili Burton varijanti. Efekat koji ovaj film može imati na decu je više kao da je to neki impozantan žanrovskif film koji će razumeti tek kada porastu. U izvesnom smislu, DAWN OF JUSTICE se može opisati kao superherojski film za stariju publiku koji se jako trudi da reinterpretira njihov mitos za gledaoce koji ih vole ali su prerasli onu inicijalnu formu. Otud, DAWN OF JUSTICE stilski ne može izazvati superhero fatigue jer ovo prosto nije vrsta filma koju prave Disney i Marvel. Međutim, superhero fatigue neće proisteći iz stila već iz sadržaja. U svakom slučaju, DAWN OF JUSTICE se ne može optužiti za infantilizaciju bioskopskog iskustva.  

* * * / * * * *