Pogledao sam WE ARE MARSHALL, jedan filmski incident koji dosta dobro pokazuje svu pogubnost kreativne krize savremenog Holivuda. Ovaj vrlo solidan sportski film iz 2006. godine režirao je McG a glavnu ulogu je igrao Matthew McConaughey. U tom trenutku, McG je bio reditelj na kog Warner stavlja sve svoje aduite a McConaughey je bio sve ono što nije sada, potrošeni seks simbol u padu, čovek u čije se glumačke sposobnosti sumnja... Za McGa, WE ARE MARSHALL je bio "ozbiljan" film dok ga Warner priprema za neki ambiciozan komercijalni zadatak. U to vreme on je recimo razmatran za Supermana. A McConaughey je bio in-house mezimac kog je jedino ozbiljna uloga mogla oporaviti. Moramo imati na umu da Warner voli da gradi kontinuiran odnos sa glumcima, primer su Clint Eastwood, Mel Gibson i George Clooney a prema McConaugheyu su imali određeni dug još od ranih dana kada im je doneo puno novca u adaptacijama Grishamovih romana. Na kraju, WE ARE MARSHALL je bio komercijalni promašaj, McG je za Warner snimio TERMINATOR SALVATION (kao prvi primer Nolanovih usmeravanja Warnerovih franšiza, preko brata Jonaha) i tu se nije "pokazao" i tada je dobio nogu u dupe - šutnut je toliko daleko da je jedan film kasnije završio kod Luca Bessona, snimajući film u Beogradu.
McConaugheyevu priču znamo.
Ja sam inače bio prilično zadovoljan TERMINATOR SALVATIONopm no Warner očigledno nije i ulogu McGa preuzima zack Snyder kome trpe štošta u zamenu za nolanizovani MAN OF STEEL koji na sve to i uspeva. Snyder sada snima affleckizovani DC film u kome umesto Nolanove ekipe imamo Affleckove ljude.
Kao što je dobro poznato, meni se MAN OF STEEL takođe izuzetno dopao ali Snyder nema svoj WE ARE MARSHALL ili 3 DAYS TO KILL kojim bi pokazao da je zapravo, kada je bez nadzora, dobar reditelj.
Međutim, u vremenu kada se snimaju filmovi od 200 miliona dolara koji ne samo da imaju zaplet B-filma već i njegovu efemernost, što je nedopustivo, sasvim je moguće da i reditelj isto tako potone.
WE ARE MARSHALL je film koji nije imao sreće. za početak, izašao je vrlo blizu prevratničkom FRIDAY NIGHT LIGHTSu a smatrali su ga krućim od INVINCIBLE. U njemu su se tada našli McG i McConaughey koje je kritika samo čekala na volej i spremala se da ih optuži za patetiku i scar-baiting. I WE ARE MARSHALL je doživeo polupune čaše koja je proglašena za polupraznu.
Iz današnje vizure, WE ARE MARSHALL deluje kao showcase najboljeg što američko glumište može da ponudi - tu su u ulogama najboljih drugova Anthony Mackie i Brian Geraghty koji će kasnije to ponoviti u THE HURT LOCKER (štaviše Geraghty ne isključuje budućnost da ih je WE ARE MARSHALL preporučio kao tandem), tu je January Jones iz MAD MEN, Ian McShane, iskusni David Strathairn, Kate Mara i konačno McConaughey. Većina ih se dakle pojavila u ovom filmu pre velikih HBO i AMC uspeha i pre oskara. Da je danas snimljen isti ovaj film sa istom ovom podelom bio bi potpuno drugačije posmatran nego tada.
Istinita priča o univerzitetu čija je američka ekipa američog fudbala nastradala u avionskoj nesreći i preduzmiljivom treneru luzeru koji je ponovo pokreće nudi sasvim dovoljno elemenata za staromodnu, velikodušnu sportsku dramu.
I McG to isporučuje.
na sve to u saradnji sa svojim direktorom fotografije Shaneom Hurlbutom nudi visoku estetizaciju sedamdesetih, glossy i glamuroznu rekonstrukciju epohe, relativno inventivno snimanje akcije na terenu - rečju, po prvi put u životu koristi tehnike koje je naučio snimajući gluposti za nešto što ima smisla, i pokazuje da ume da izgradi likove i ispriča priču.
Međutim, paradoksalno studio sve to vidi kao ustupak koji će malo osokoliti pred ulazak u Supermana. Budući nije imao sreće da WE ARE MARSHALL "upali" kao kasnija produkcija Warnera i Legendaryja - 42 o Jackie Robinsonu, a kako je američki fudbal retko plasiran u bioskope van SAD, McG je završio sa promašajem. Studio je verovatno projektovao neki rezultat u ravni REMEMBERING THE TITANS ali to nije postignuto.
Kada nije zadovoljio u onome radi čega je doveden, McG biva odbačen a niko ne računa ovaj pristojan i ozbiljan film koji je napravio.
Ne mislim da je to što McG ne snima filmove ovog profila veliki guibitak per se, ali mislim da je vrlo loše što studiji zapravo više nisu u stanju da cene dobro ispričanu priču, dobro izabrane glumce osim ako nije reč o Scorseseu i njemu sličnima, i da to tretiraju kao enskces umesto kao pravilo.
Da se nije oporavio sa produkciono jedva napabirčenim LONE SURVIVORom, Pete Berg bi završio slično kao McG posle neuspeha BATTLESHIPa. A u slučaju Berga to bi zaista bila i velika šteta.
Kao ljubitelj holivudskog visokobudžetnog filma zabrinut sam baš nad tim njegovim efemernim aspektima, Naime, ranije je ozbiljan novac ulagan u filmove sa ozbiljnim pretenzijama, ako ne u umetničkom pogledu a ono bar u domenu eksploatacije. Danas se ogroman novac ulaže u dela koja je čsto čak i nemoguće gledati kao samostalne filmove i čije eksploatacija traje u vrh glave mesec dana.
Ne treba da čudi što se toliki akcenat stavlja na obaranje rekorda gledanosti kada o filmovima ionako sve manje ima da se kaže jer su to mahom nastavci ili ekranizacije sadržaja iz drugih formi o kojima je odavno ionako sve rečeno.
Otud McGjev WE ARE MARSHALL deluje kao sve ređi primerak filma u koji su uložena ozbiljna sredstva i angažovani ljudi da glume a ne da isključivo privlače publiku, a da pritom nije imao nikakve šanse da iz njega proizađe nastavak. To se sve ne bi desilo da se Wartner nije udvarao McGu kako bi snimao ovo na šta se žalim.
* * * / * * * *
McConaugheyevu priču znamo.
Ja sam inače bio prilično zadovoljan TERMINATOR SALVATIONopm no Warner očigledno nije i ulogu McGa preuzima zack Snyder kome trpe štošta u zamenu za nolanizovani MAN OF STEEL koji na sve to i uspeva. Snyder sada snima affleckizovani DC film u kome umesto Nolanove ekipe imamo Affleckove ljude.
Kao što je dobro poznato, meni se MAN OF STEEL takođe izuzetno dopao ali Snyder nema svoj WE ARE MARSHALL ili 3 DAYS TO KILL kojim bi pokazao da je zapravo, kada je bez nadzora, dobar reditelj.
Međutim, u vremenu kada se snimaju filmovi od 200 miliona dolara koji ne samo da imaju zaplet B-filma već i njegovu efemernost, što je nedopustivo, sasvim je moguće da i reditelj isto tako potone.
WE ARE MARSHALL je film koji nije imao sreće. za početak, izašao je vrlo blizu prevratničkom FRIDAY NIGHT LIGHTSu a smatrali su ga krućim od INVINCIBLE. U njemu su se tada našli McG i McConaughey koje je kritika samo čekala na volej i spremala se da ih optuži za patetiku i scar-baiting. I WE ARE MARSHALL je doživeo polupune čaše koja je proglašena za polupraznu.
Iz današnje vizure, WE ARE MARSHALL deluje kao showcase najboljeg što američko glumište može da ponudi - tu su u ulogama najboljih drugova Anthony Mackie i Brian Geraghty koji će kasnije to ponoviti u THE HURT LOCKER (štaviše Geraghty ne isključuje budućnost da ih je WE ARE MARSHALL preporučio kao tandem), tu je January Jones iz MAD MEN, Ian McShane, iskusni David Strathairn, Kate Mara i konačno McConaughey. Većina ih se dakle pojavila u ovom filmu pre velikih HBO i AMC uspeha i pre oskara. Da je danas snimljen isti ovaj film sa istom ovom podelom bio bi potpuno drugačije posmatran nego tada.
Istinita priča o univerzitetu čija je američka ekipa američog fudbala nastradala u avionskoj nesreći i preduzmiljivom treneru luzeru koji je ponovo pokreće nudi sasvim dovoljno elemenata za staromodnu, velikodušnu sportsku dramu.
I McG to isporučuje.
na sve to u saradnji sa svojim direktorom fotografije Shaneom Hurlbutom nudi visoku estetizaciju sedamdesetih, glossy i glamuroznu rekonstrukciju epohe, relativno inventivno snimanje akcije na terenu - rečju, po prvi put u životu koristi tehnike koje je naučio snimajući gluposti za nešto što ima smisla, i pokazuje da ume da izgradi likove i ispriča priču.
Međutim, paradoksalno studio sve to vidi kao ustupak koji će malo osokoliti pred ulazak u Supermana. Budući nije imao sreće da WE ARE MARSHALL "upali" kao kasnija produkcija Warnera i Legendaryja - 42 o Jackie Robinsonu, a kako je američki fudbal retko plasiran u bioskope van SAD, McG je završio sa promašajem. Studio je verovatno projektovao neki rezultat u ravni REMEMBERING THE TITANS ali to nije postignuto.
Kada nije zadovoljio u onome radi čega je doveden, McG biva odbačen a niko ne računa ovaj pristojan i ozbiljan film koji je napravio.
Ne mislim da je to što McG ne snima filmove ovog profila veliki guibitak per se, ali mislim da je vrlo loše što studiji zapravo više nisu u stanju da cene dobro ispričanu priču, dobro izabrane glumce osim ako nije reč o Scorseseu i njemu sličnima, i da to tretiraju kao enskces umesto kao pravilo.
Da se nije oporavio sa produkciono jedva napabirčenim LONE SURVIVORom, Pete Berg bi završio slično kao McG posle neuspeha BATTLESHIPa. A u slučaju Berga to bi zaista bila i velika šteta.
Kao ljubitelj holivudskog visokobudžetnog filma zabrinut sam baš nad tim njegovim efemernim aspektima, Naime, ranije je ozbiljan novac ulagan u filmove sa ozbiljnim pretenzijama, ako ne u umetničkom pogledu a ono bar u domenu eksploatacije. Danas se ogroman novac ulaže u dela koja je čsto čak i nemoguće gledati kao samostalne filmove i čije eksploatacija traje u vrh glave mesec dana.
Ne treba da čudi što se toliki akcenat stavlja na obaranje rekorda gledanosti kada o filmovima ionako sve manje ima da se kaže jer su to mahom nastavci ili ekranizacije sadržaja iz drugih formi o kojima je odavno ionako sve rečeno.
Otud McGjev WE ARE MARSHALL deluje kao sve ređi primerak filma u koji su uložena ozbiljna sredstva i angažovani ljudi da glume a ne da isključivo privlače publiku, a da pritom nije imao nikakve šanse da iz njega proizađe nastavak. To se sve ne bi desilo da se Wartner nije udvarao McGu kako bi snimao ovo na šta se žalim.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment