Ponovni holivudski debi Nicolasa Windinga Refna DRIVE, pošto se FEAR X ne računa, pokazuje da je on potvrdio svoju reputaciju najvećeg srpskog reditelja zarobljenog u telu Danca. Samo bi srpski reditelj želeo da napravi takav spoj direktne fascinacije Amerikom i njenom svakodnevicom, filmskih tradicija iz proških vremena i to ne u formi sirovog narativnog materijala već kroz reinterpretaciju već formiranog rediteljskog postupka, glumačke ekipe u kojoj se susreću ugledni i poznati glumci - i oni iz mejnstrima i oni sa televizije ili B-filma dakle iz jednog bućkruiša celopkupne američke kulture i konačno kroz kršenje i ponovno uspostavljanje konvencija u režiji.
Kad je reč o samom rediteljskom postupku, matrica kojom je Refn fasciniran jeste Michael Mann iz faze THIEFa - što je već samo po sebi bila svojevrsna modernizacija konvencija krimića seamdesetih u skladu sa video estetikom osamdesetih i u određenom smislu ako je THIEF već sam po sebi bio spoj postojećih tradicija i tendencija, onda je DRIVE jedna konačna galerijska formulacija tih postupaka.
Kad kažem alerijska onda to ne kažem da bih DRIVE lišio tržišne sudbine jer taj film je čak i prilično dobro prošao u bioskopima ako imamo u vidu koliko je arty u svojoj postavci. No, činjenica je da - za razliku od Manna - Refn ipak ne režira za tržište već za art house pa zato DRIVE i može da izgleda kao THIEF posle moždanog udara.
Refnu zbog prvog i trećeg PUSHERa skidam kapu, a zbog ostalog bih mu uglavnom skinuo glavu, no činjenica je da su BRONSON i u izvesnoj meri VALHALLA RISING bili značajan kapital za njegov povratak English-speaking filmu i to ne samo zbog produkcije i jezika nego i zbog značajne uloge Toma Hardyja. Refn je kroz celu karijeru bio odan svojim glumcima, a u Ryanu Goslingu je sada dobio svojevrsnu ikonu ali i mecenu jer će njegov uspon direktno koincidirati sa glumčevim ulaskom u vrhunski mejnstrim.
Fetišizacija Ryana Goslinga u ovom filmu sprovedena je preko granice dobrog ukusa, zatim čak i preko granice parodije i upornost spojena sa drastičnošću dovela je do toga da na kraju to više nije ni žanrovska konvencija ni parodija već stvarno neka vrsta vizuelne umetnosti. Gosling je Čovek u srebrnoj jakni, kao junak Petra Jakovića iz istoimene televizijske serije, ili svojevrsni potomak Nic Cagea iz Lynchovog WILD AT HEART. On govori malo kao Melvilleovi junaci, profesionalac je kao Mannovi, ali njegovi maniri su toliko prenaglašeni, da on može jedino biti Refnov junak. Neobično je koliko Goslingov Driver zapravo nema nimalo veze sa Hillovim DRIVERom koji je do sada smatran zlatnim standardom holivudske aproprijacije Melvillea. Hillov Driver je naprosto američki karakter a Refnov je specifična evropska tvorevina.
Evropska fascinacija Amerikom prisutna je na svim nivoima, od tipičnih američkih ugostiteljskih objekata do onoga što je meni žanrovski najzanimljivije a to su autobobili. Dizajn američkih automobila je poslednjih godina došao u krizu a serijal filmova o Bourneu je snimajući automobilske potere po Evropi sa evropskim modelima još dodatno pokazao koliko su američka kola vizuelno, pa i tehnološki postala jednolična. Na kraju jedan od osnovnih padova BOURNE ULTIMATUMa bio je to što se završna potera u prvom ciklusu serijala dešava u Americi sa najmanje zanimljivim kolima na već prežvakanim lokacijama. Kod Refna međutim, američka kola dobijaju novu dimenziju. On i Newton Thomas Sigel kao DP im daju potpuno novu dimenziju, izrazito depersonalizovana kola (ako ne računamo Driverov klasik koji koristi "za vlastite potrebe") postaju sporedni junaci ovog filma a najbolji primer su uvodna potera sa policijom i vozački dvoboj posle pljačke.
Refn nije najveštiji reditelj, i njemu ne bi odgovaralo izražavanje u nekoj konvencionalnoj formi. Koliko god DRIVE formalno pripadao vrlo kodifikovanom žanru prepunom jasnih konvencija, DRIVE je najbolji u onim fazama u kojima te konvencije naizled preuzima i onda ih krši. Ne bih išao toliko daleko da tvrdim kako Refn išta unutar ovog žanra unapređuje, ali definitivno igra po svojim pravilima, i zahvaljujući tome DRIVE i uspeva da se izdvoji. Isti ovaj scenario mogao je da rezultira potpuno drugačijim i marginalnim filmom uprkos uglednom potpisu Hosseina Aminija na adaptaciji romana James Sallisa. Još od špice sa roze natpisima u nekom neonskom fontu koji su direktno sugerisanje da će ovo biti posveta Michaelu Mannu, sa retro muzikom čija je okosnica u synth popu, i pulsirajućem 80s skoru Cliffa Martineza, DRIVE nastaje kao pastiš ali Refnov postupak često baziran na greškama ili uporno sprovedenom neukusu čini da ovo ipak bude nešto više od ljubavnog pisma starim filmovima i postane svojevrsni "krimić za intelektualce". Ipak, DRIVE je osim samog audiovizuelnog ugođaja prilično prazan da bi bio baš film za intelektualce, njegova ciljna grupa ipak prevashodno jesu ljubitelji i poznavaoci filma. Emocija filma DRIVE je prilično relativna stvar, ja ga nisam video kao pokušaj da se izazove istinska emocija, uostalom sama završnica sa pretnjom protagonistinoj devojci nije previše jasna, dakle, ni emocije među likovima nisu raščišćene - što ne znači da DRIVE ne može biti emotian film za ponekog gledaoca. Pitanje emocija zapravo odgovara na dilemu može li se DRIVE obratiti onima koji su bili ciljna grupa Mannovog THIEFa. Dok ja Tarantinov DEATH PROOF bio gotovo pa potpuna replika carsploitation filmova sedamdesetih, s tim što danas ti filmovi deluju kao potpuna ekscentričnost, DRIVE ipak nije čista rekonstrukcija THIEFa već je Mann samo osnov kojim se Refn hrani.
Ako je SLUMDOG MILLIONAIRE Danny Boylea bio primer kako je u suštini naš festivalski i nacionalni mejnstrim oličen u Kusturici i Dragojeviću, naslovima kao što su DOM ZA VEŠANJE i RANE u stvari u sebi krio formulu za globalnu dominaciju - što je u određenom smislu najavila CRNA MAČKA BELI MAČOR sa svojim ogromnim bioskopskim upehom širom sveta, onda je DRIVE primer kako možda i neke od danas anahronih pajkićevskih paradigmi nisu bile bez osnova. Naravno, one se nisu mogle realizovati na ovakav način jer Refn je u sve to uneo još neke druge elemente koji su našem promišljanju filma a naročito praksi uglavnom nedostupni.
* * * 1/2 / * * * *
Kad je reč o samom rediteljskom postupku, matrica kojom je Refn fasciniran jeste Michael Mann iz faze THIEFa - što je već samo po sebi bila svojevrsna modernizacija konvencija krimića seamdesetih u skladu sa video estetikom osamdesetih i u određenom smislu ako je THIEF već sam po sebi bio spoj postojećih tradicija i tendencija, onda je DRIVE jedna konačna galerijska formulacija tih postupaka.
Kad kažem alerijska onda to ne kažem da bih DRIVE lišio tržišne sudbine jer taj film je čak i prilično dobro prošao u bioskopima ako imamo u vidu koliko je arty u svojoj postavci. No, činjenica je da - za razliku od Manna - Refn ipak ne režira za tržište već za art house pa zato DRIVE i može da izgleda kao THIEF posle moždanog udara.
Refnu zbog prvog i trećeg PUSHERa skidam kapu, a zbog ostalog bih mu uglavnom skinuo glavu, no činjenica je da su BRONSON i u izvesnoj meri VALHALLA RISING bili značajan kapital za njegov povratak English-speaking filmu i to ne samo zbog produkcije i jezika nego i zbog značajne uloge Toma Hardyja. Refn je kroz celu karijeru bio odan svojim glumcima, a u Ryanu Goslingu je sada dobio svojevrsnu ikonu ali i mecenu jer će njegov uspon direktno koincidirati sa glumčevim ulaskom u vrhunski mejnstrim.
Fetišizacija Ryana Goslinga u ovom filmu sprovedena je preko granice dobrog ukusa, zatim čak i preko granice parodije i upornost spojena sa drastičnošću dovela je do toga da na kraju to više nije ni žanrovska konvencija ni parodija već stvarno neka vrsta vizuelne umetnosti. Gosling je Čovek u srebrnoj jakni, kao junak Petra Jakovića iz istoimene televizijske serije, ili svojevrsni potomak Nic Cagea iz Lynchovog WILD AT HEART. On govori malo kao Melvilleovi junaci, profesionalac je kao Mannovi, ali njegovi maniri su toliko prenaglašeni, da on može jedino biti Refnov junak. Neobično je koliko Goslingov Driver zapravo nema nimalo veze sa Hillovim DRIVERom koji je do sada smatran zlatnim standardom holivudske aproprijacije Melvillea. Hillov Driver je naprosto američki karakter a Refnov je specifična evropska tvorevina.
Evropska fascinacija Amerikom prisutna je na svim nivoima, od tipičnih američkih ugostiteljskih objekata do onoga što je meni žanrovski najzanimljivije a to su autobobili. Dizajn američkih automobila je poslednjih godina došao u krizu a serijal filmova o Bourneu je snimajući automobilske potere po Evropi sa evropskim modelima još dodatno pokazao koliko su američka kola vizuelno, pa i tehnološki postala jednolična. Na kraju jedan od osnovnih padova BOURNE ULTIMATUMa bio je to što se završna potera u prvom ciklusu serijala dešava u Americi sa najmanje zanimljivim kolima na već prežvakanim lokacijama. Kod Refna međutim, američka kola dobijaju novu dimenziju. On i Newton Thomas Sigel kao DP im daju potpuno novu dimenziju, izrazito depersonalizovana kola (ako ne računamo Driverov klasik koji koristi "za vlastite potrebe") postaju sporedni junaci ovog filma a najbolji primer su uvodna potera sa policijom i vozački dvoboj posle pljačke.
Refn nije najveštiji reditelj, i njemu ne bi odgovaralo izražavanje u nekoj konvencionalnoj formi. Koliko god DRIVE formalno pripadao vrlo kodifikovanom žanru prepunom jasnih konvencija, DRIVE je najbolji u onim fazama u kojima te konvencije naizled preuzima i onda ih krši. Ne bih išao toliko daleko da tvrdim kako Refn išta unutar ovog žanra unapređuje, ali definitivno igra po svojim pravilima, i zahvaljujući tome DRIVE i uspeva da se izdvoji. Isti ovaj scenario mogao je da rezultira potpuno drugačijim i marginalnim filmom uprkos uglednom potpisu Hosseina Aminija na adaptaciji romana James Sallisa. Još od špice sa roze natpisima u nekom neonskom fontu koji su direktno sugerisanje da će ovo biti posveta Michaelu Mannu, sa retro muzikom čija je okosnica u synth popu, i pulsirajućem 80s skoru Cliffa Martineza, DRIVE nastaje kao pastiš ali Refnov postupak često baziran na greškama ili uporno sprovedenom neukusu čini da ovo ipak bude nešto više od ljubavnog pisma starim filmovima i postane svojevrsni "krimić za intelektualce". Ipak, DRIVE je osim samog audiovizuelnog ugođaja prilično prazan da bi bio baš film za intelektualce, njegova ciljna grupa ipak prevashodno jesu ljubitelji i poznavaoci filma. Emocija filma DRIVE je prilično relativna stvar, ja ga nisam video kao pokušaj da se izazove istinska emocija, uostalom sama završnica sa pretnjom protagonistinoj devojci nije previše jasna, dakle, ni emocije među likovima nisu raščišćene - što ne znači da DRIVE ne može biti emotian film za ponekog gledaoca. Pitanje emocija zapravo odgovara na dilemu može li se DRIVE obratiti onima koji su bili ciljna grupa Mannovog THIEFa. Dok ja Tarantinov DEATH PROOF bio gotovo pa potpuna replika carsploitation filmova sedamdesetih, s tim što danas ti filmovi deluju kao potpuna ekscentričnost, DRIVE ipak nije čista rekonstrukcija THIEFa već je Mann samo osnov kojim se Refn hrani.
Ako je SLUMDOG MILLIONAIRE Danny Boylea bio primer kako je u suštini naš festivalski i nacionalni mejnstrim oličen u Kusturici i Dragojeviću, naslovima kao što su DOM ZA VEŠANJE i RANE u stvari u sebi krio formulu za globalnu dominaciju - što je u određenom smislu najavila CRNA MAČKA BELI MAČOR sa svojim ogromnim bioskopskim upehom širom sveta, onda je DRIVE primer kako možda i neke od danas anahronih pajkićevskih paradigmi nisu bile bez osnova. Naravno, one se nisu mogle realizovati na ovakav način jer Refn je u sve to uneo još neke druge elemente koji su našem promišljanju filma a naročito praksi uglavnom nedostupni.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment