Pogledao sam LA POSSIBILITE D'UNE ILE ekranizaciju vlastitog romana koju je Michel Houellebecq sam realizovao kao scenarista i reditelj. U ovom filmu, Houllebecq s jedne strane kao da uspeva da dokuči šta bi, uslovno rečeno, bilo idealno kao pristup u stilskom smislu, ali suštinski ipak ne uspeva da napravi smislen film koji zbilja funkcioniše.
Ono što je Houllebecq uspeo da napipa jeste da bi za njegovu poetiku idealan bio cronenbergovski pristup u kome bi se kroz naizgled konvencionalno građenje priče ulazilo u eventualnee filozofske implikacije. Za razliku od ranijih ekranizacija koje se bile ili atmosferične ili se bazirale na pokušaju da prepričaju zaplet i melodramu romana, Houellebecqova u sebi ima nešto od atmosfere SF filmova sedamdesetih i naslova kao što je BROOD.
Nažalost, ono što Houellebecq nema jeste pravi dramski naboj. Njegov film naizgled ima zaplet a u stvari je film stanja, film o unutrašnjim promenama lika, koje nisu jasno mapirane i objašnjene i na kraju sve se pretvara u jednu dosta impotentnu razglednicu. Međutim, na BROOD me je podsetila ta ballardovska atmosfera pre svega vezana za arhitekturu ambijenata u kojima se priča odvija, i ta jednostavnost rediteljskog pristupa koja je podsetila na ranog Croneberga (naravno bez deformiteta, gorea i sl.).
Nažalost te dobre indikacije i jedno suštinski hrabro i samokritično eliminisanje suvišnih delova romana ipak nisu dovoljni da POSSIBILITE bude išta više od jednog jako simpatičnog arty ekscesa i ništa više.
Houellebecq je jedan od retkih pisaca čije je skoro svako delo ekranizovano i nijedna od tih ekranizacija nije uspela da dostigne sav potencijal dela. Nažalost, za razliku od Crichtona, Houellebecq nije uspeo ni sam da zarobi ono što je želeo na filmu, ali ipak mislim da je dao jasnu ideju o nekom eventualnom pravom putu.
* * / * * * *
Ono što je Houllebecq uspeo da napipa jeste da bi za njegovu poetiku idealan bio cronenbergovski pristup u kome bi se kroz naizgled konvencionalno građenje priče ulazilo u eventualnee filozofske implikacije. Za razliku od ranijih ekranizacija koje se bile ili atmosferične ili se bazirale na pokušaju da prepričaju zaplet i melodramu romana, Houellebecqova u sebi ima nešto od atmosfere SF filmova sedamdesetih i naslova kao što je BROOD.
Nažalost, ono što Houellebecq nema jeste pravi dramski naboj. Njegov film naizgled ima zaplet a u stvari je film stanja, film o unutrašnjim promenama lika, koje nisu jasno mapirane i objašnjene i na kraju sve se pretvara u jednu dosta impotentnu razglednicu. Međutim, na BROOD me je podsetila ta ballardovska atmosfera pre svega vezana za arhitekturu ambijenata u kojima se priča odvija, i ta jednostavnost rediteljskog pristupa koja je podsetila na ranog Croneberga (naravno bez deformiteta, gorea i sl.).
Nažalost te dobre indikacije i jedno suštinski hrabro i samokritično eliminisanje suvišnih delova romana ipak nisu dovoljni da POSSIBILITE bude išta više od jednog jako simpatičnog arty ekscesa i ništa više.
Houellebecq je jedan od retkih pisaca čije je skoro svako delo ekranizovano i nijedna od tih ekranizacija nije uspela da dostigne sav potencijal dela. Nažalost, za razliku od Crichtona, Houellebecq nije uspeo ni sam da zarobi ono što je želeo na filmu, ali ipak mislim da je dao jasnu ideju o nekom eventualnom pravom putu.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment