Pogledao sam PANKOT NE E MRTOV Vladimira Blaževskog, jedan od filmova iz bivše SFRJ koji je najčešće pominjan ove sezone posle TILVEE ROŠ i zbilja reč je o jednom dosta simpatičnom filmu u kome se osećaju određene osobine starog jugoslovenskog filma, kako pozitivne tako i negativne.
S jedne strane, Blaževski spada u onu staru školu reditelja koji poštuju filmsku priču i smatraju je značajnom, a to je prava retkost u današnjim okolnostima, i još je ređe da takav pristup filmu bude vrednovan. S druge strane, Blaževski je reditelj koji u svom postupku baštini sve ono što smatram najspornijim kod jugoslovenskih reditelja i mislim da je mogao da napravi znatno efektniji filma da se nije u tipičnom SFRJ maniru opterećivao nevažnim scenama, detaljima i digresijama umesto da je napravio fokus na kljulne dramske tačke filma. Ovako imamo filma koji je u pojedinim deonicama predug i isprazan a u pojedinim ako ne najdirektnije nejasan a onda baziran na masi podrazumevanja.
Kao i PARADA i ovaj film govori o okupljanju stare ekipe koja u novim okolnostima, u organizaciji nekog NGOa mora da odradi poslednji zajednički posao. Ovde je reč o pank bendu koji se raspao pre 17 godina (sic!) kada je bio najveći u zemlji. Iako pozicija benda o kome se u ovom filmu govori sugeriše da su imali mesto u SFRJ, hronologija sugeriše da se misli na FYRM, međutim, generalno godišta u ovom filmu su malo pomerena.
Kao i u HI-FI Blaževski dočarava teskobnu socrealističku atmosferu Skoplja, dodatno ruiniranog tranzicijom, ali je u prikazu miljea znatno ubedljivi nego što je bio u HI-FI i umesto stagnacije, Blaževski zapravo u trećem filmu postiže najbolji rezultat.
Čini se da je HI-FI imao temu koja se bazirala na dosta apstraktnom mladalačkom nezadovoljstvu i nekakvoj neubedljivoj subkulturi tok se u PANKOT NE E MRTOV, Blaževski bavi starenjem, prolaznošću, žanrom koji nije aktuelan i ljudima koje je pregazio život.
Naravno da u tom gaženju junaka, Blaževski dolazi do granice koju jugoslovenski reditelji inače i dotiču i prekoračuju da to je da imaju negledljive junake koji ne zaslužuju da se o njima snima film, ali to sve ide u rok službe, i to je u ovom filmu delimično prevaziđeno solidnom igrom glavnih glumaca.
PANKOT NE E MRTOV nije epohalan film, ali deluje kao naslov koji i u dobrom i u lošem smislu uspeva da oživi duh jugoslovenske kinematografije. Iako nema mladalačku energiju kakvu je imao Košakov AUTSAJDER kada smo doduše svi mi bili mlađi, može se tumačiti upravo na toj liniji.
* * 1/2 / * * * *
S jedne strane, Blaževski spada u onu staru školu reditelja koji poštuju filmsku priču i smatraju je značajnom, a to je prava retkost u današnjim okolnostima, i još je ređe da takav pristup filmu bude vrednovan. S druge strane, Blaževski je reditelj koji u svom postupku baštini sve ono što smatram najspornijim kod jugoslovenskih reditelja i mislim da je mogao da napravi znatno efektniji filma da se nije u tipičnom SFRJ maniru opterećivao nevažnim scenama, detaljima i digresijama umesto da je napravio fokus na kljulne dramske tačke filma. Ovako imamo filma koji je u pojedinim deonicama predug i isprazan a u pojedinim ako ne najdirektnije nejasan a onda baziran na masi podrazumevanja.
Kao i PARADA i ovaj film govori o okupljanju stare ekipe koja u novim okolnostima, u organizaciji nekog NGOa mora da odradi poslednji zajednički posao. Ovde je reč o pank bendu koji se raspao pre 17 godina (sic!) kada je bio najveći u zemlji. Iako pozicija benda o kome se u ovom filmu govori sugeriše da su imali mesto u SFRJ, hronologija sugeriše da se misli na FYRM, međutim, generalno godišta u ovom filmu su malo pomerena.
Kao i u HI-FI Blaževski dočarava teskobnu socrealističku atmosferu Skoplja, dodatno ruiniranog tranzicijom, ali je u prikazu miljea znatno ubedljivi nego što je bio u HI-FI i umesto stagnacije, Blaževski zapravo u trećem filmu postiže najbolji rezultat.
Čini se da je HI-FI imao temu koja se bazirala na dosta apstraktnom mladalačkom nezadovoljstvu i nekakvoj neubedljivoj subkulturi tok se u PANKOT NE E MRTOV, Blaževski bavi starenjem, prolaznošću, žanrom koji nije aktuelan i ljudima koje je pregazio život.
Naravno da u tom gaženju junaka, Blaževski dolazi do granice koju jugoslovenski reditelji inače i dotiču i prekoračuju da to je da imaju negledljive junake koji ne zaslužuju da se o njima snima film, ali to sve ide u rok službe, i to je u ovom filmu delimično prevaziđeno solidnom igrom glavnih glumaca.
PANKOT NE E MRTOV nije epohalan film, ali deluje kao naslov koji i u dobrom i u lošem smislu uspeva da oživi duh jugoslovenske kinematografije. Iako nema mladalačku energiju kakvu je imao Košakov AUTSAJDER kada smo doduše svi mi bili mlađi, može se tumačiti upravo na toj liniji.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment