Odgledao sam THE INTERNATIONAL Toma Tykwera. Nažalost, Tikvica još uvek nije uspeo da snimi pravi film kojim bi ispunio svoj potencijal koji u filmovima pokazuje na mahove. kao što u filmu HEAVEN ima briljantnu uvodnu sekvencu koja zaista oduzima dah na jednom gotovo depalmijanskom nivou, tako i u THE INTERNATIONAL ima sjajnu scenu pucnjave u muzeju Guggenheim, koja je briljantna, nudi nekoliko zaista revolucionarnih shotova za koje se upitaš kako su urađeni (recimo pad jednog henchmena prilikom koga se vidi prizemljenje sa velike visine, my guess is ili slikanje unazad ili neke ubrzavanje frejmaže), kao i sama destrukcija muzeja prilikom pucnjave (kombinovano je snimanje u pravom Guggenheimu sa ogromnim setom u Babelsbergu). Unutar ove scene, Tykwer nudi nešto što mi je bilo interesantno a to je dosta gejmerski instinkt da junak mora da ubije protivnika kako bi se dokopao municije i mogao da se pegla dalje. Sličnu gejmersku kauzalnost unutar scene sreo sam samo još kod Paul WS Andersona u DEATH RACE i to mi se dopada.
Izvan toga, postoji par detalja na nivou scenarija koji su bili simpa, recimo zli plot multinacionalne banke je politički pametan i provokativan, ili lik matorog štazijevca koji u istoj sceni postane sjajno postavljen da bi ubrzo tazim bio udavljen u jednom klišetiziranom monologu sa sve optuživanjem i patetikom između policajca idealiste i razočaranog komuniste.
Ne samo da je taj lik mogao da zaigra, nego sam očekivao da on ima neku vrstu plota koja je koherentna sa Štazijevom ranijom praksom a ne da je postao banalni plaćenik (naročito ako imamo u vidu da mu je žena umrla a ćerka se ubila, što je stari fazon za čuvene šefove tajnih službi, setimo se spooky priče o "kući duhova" Franje Herljevića. Međutim, ne, sve se svodi na banalno moraliziranje koje nije u duhuu politički vrlo zrelog negativčevog plota.
Tykwer vrlo nezrelo balansira između realizma i stilizacije i između genrebendinga i konvencije. Ovo je film u kome se istovremeno u pojedinim deonicama likovi razumno ponašaju da bi u sledećoj Clive Owen satima išao Njujorkom u krvavoj košulji sa uvetom koje krvari što je primerenije nekome iz filma u kome rane manje bole.
Nažalost, na kraju ne da preteže konvencija već, rekao bih, konvencija postaje subholivudska, dijalozi izgledaju nezgrapno, a zaplet funkcioniše slabije ne go u prosečnom holivudskom filmu ovog tipa.
Koliko u par detalja Tykwer unapređuje stvari, u još više detalja on unazađuje ovaj film.
THE INTERNATIONALu u prilog ne ide ni izlazak filma QUANTUM OF SOLACE koji ne samo da ima vrlo sličan plot, nego ima i lokacije koje su vrlo slične a rekao bih i moćnije snimljene (izuzev Guggenheima).
Ono što je najbizarnije je da INTERNATIONAL počinje kao paranoia triler u kome zapravo nema peviše paranoje. Nema previše body snatchers atmosfere, nema čak nijedna očekivana izdaja. Ovo je conspiracy film u kome su svi manje-više dobri, i istražitelji zavere uticajne multinacionalne korporacije imaju i previše razumevanja od strane svojih starešina.
U normalnom američkom filmu, čak i Harry Callahan kad juri ubicu dobija manje razumevanja nego kada Clive Owen i sasvim nepotrebni lik Naomi Watts (koji BTW nestane kada film u poslednjih 20ak minuta zaista počne) jure banku koja je ušemljena sa tajnim službama, državama i teroristima. Ovde straešnine imaju puno razumevanja, i nijedan se ne ispostavi kao saradnik zle banke.
Štaviše, jedini autentičan lik koji postoji u filmu je marginalni negativac, mastermind cele operacije koga igra sjajni danski glumac Ulrich Thomsen. On je napravio odličan karakter naizgled finog zapadnog yuppie smrada koji trguje tuđom nesrećom, inače je vrlo pažljiv porodični čovek i prezire nasilje, sve gleda kroz neku minimalističku protestantsku etiku, ali taj karakter u suštini ima samo jednu, krajnje jadnu konfrontaciju sa Clive Owenom koji je klasičan stock character upornog policajca, bez porodice, sa opsesijom vezanom za negativca, žli da se osveti za smrt svojih kolega, sve one old school fore koje volimo, ali ne mogu da budu pružene u Tykwerovom smaranju nego moraju da se garniraju prljavim humorom i još prljavijom akcijom.
Tokom scena između Clive Owena i njegovih kolega u Interpolu, očekivao sam da će se pojaviti neko i reći, "Jeste li čuli šta se desilo koleginici Milius u Pančevu?" Nažalost toga nije bilo. To bi bio lep touch za srpsko tržište.
Pored Interpola, zanimljiva je i diskusija da li je bilo trećeg metka prilikom atentata na jednog političara, na to smo se mogli nasmejati koji put.
Ko želi da vidi malo pravog euro genrebendinga sa američkim glumcima smeštenim u evropsku trilersku perverziju vrhunskog formata neka pogleda DEMONLOVER Olivier Assayasa, ili BOARDING GATE. Njegove filmove ne krasi prevelika racionalnost ali zato imaju groove zbog kog se čovek zaista upita zašro TOG čoveka niko nije odveo da snimi američki film.
* * 1/2 / * * * *
Izvan toga, postoji par detalja na nivou scenarija koji su bili simpa, recimo zli plot multinacionalne banke je politički pametan i provokativan, ili lik matorog štazijevca koji u istoj sceni postane sjajno postavljen da bi ubrzo tazim bio udavljen u jednom klišetiziranom monologu sa sve optuživanjem i patetikom između policajca idealiste i razočaranog komuniste.
Ne samo da je taj lik mogao da zaigra, nego sam očekivao da on ima neku vrstu plota koja je koherentna sa Štazijevom ranijom praksom a ne da je postao banalni plaćenik (naročito ako imamo u vidu da mu je žena umrla a ćerka se ubila, što je stari fazon za čuvene šefove tajnih službi, setimo se spooky priče o "kući duhova" Franje Herljevića. Međutim, ne, sve se svodi na banalno moraliziranje koje nije u duhuu politički vrlo zrelog negativčevog plota.
Tykwer vrlo nezrelo balansira između realizma i stilizacije i između genrebendinga i konvencije. Ovo je film u kome se istovremeno u pojedinim deonicama likovi razumno ponašaju da bi u sledećoj Clive Owen satima išao Njujorkom u krvavoj košulji sa uvetom koje krvari što je primerenije nekome iz filma u kome rane manje bole.
Nažalost, na kraju ne da preteže konvencija već, rekao bih, konvencija postaje subholivudska, dijalozi izgledaju nezgrapno, a zaplet funkcioniše slabije ne go u prosečnom holivudskom filmu ovog tipa.
Koliko u par detalja Tykwer unapređuje stvari, u još više detalja on unazađuje ovaj film.
THE INTERNATIONALu u prilog ne ide ni izlazak filma QUANTUM OF SOLACE koji ne samo da ima vrlo sličan plot, nego ima i lokacije koje su vrlo slične a rekao bih i moćnije snimljene (izuzev Guggenheima).
Ono što je najbizarnije je da INTERNATIONAL počinje kao paranoia triler u kome zapravo nema peviše paranoje. Nema previše body snatchers atmosfere, nema čak nijedna očekivana izdaja. Ovo je conspiracy film u kome su svi manje-više dobri, i istražitelji zavere uticajne multinacionalne korporacije imaju i previše razumevanja od strane svojih starešina.
U normalnom američkom filmu, čak i Harry Callahan kad juri ubicu dobija manje razumevanja nego kada Clive Owen i sasvim nepotrebni lik Naomi Watts (koji BTW nestane kada film u poslednjih 20ak minuta zaista počne) jure banku koja je ušemljena sa tajnim službama, državama i teroristima. Ovde straešnine imaju puno razumevanja, i nijedan se ne ispostavi kao saradnik zle banke.
Štaviše, jedini autentičan lik koji postoji u filmu je marginalni negativac, mastermind cele operacije koga igra sjajni danski glumac Ulrich Thomsen. On je napravio odličan karakter naizgled finog zapadnog yuppie smrada koji trguje tuđom nesrećom, inače je vrlo pažljiv porodični čovek i prezire nasilje, sve gleda kroz neku minimalističku protestantsku etiku, ali taj karakter u suštini ima samo jednu, krajnje jadnu konfrontaciju sa Clive Owenom koji je klasičan stock character upornog policajca, bez porodice, sa opsesijom vezanom za negativca, žli da se osveti za smrt svojih kolega, sve one old school fore koje volimo, ali ne mogu da budu pružene u Tykwerovom smaranju nego moraju da se garniraju prljavim humorom i još prljavijom akcijom.
Tokom scena između Clive Owena i njegovih kolega u Interpolu, očekivao sam da će se pojaviti neko i reći, "Jeste li čuli šta se desilo koleginici Milius u Pančevu?" Nažalost toga nije bilo. To bi bio lep touch za srpsko tržište.
Pored Interpola, zanimljiva je i diskusija da li je bilo trećeg metka prilikom atentata na jednog političara, na to smo se mogli nasmejati koji put.
Ko želi da vidi malo pravog euro genrebendinga sa američkim glumcima smeštenim u evropsku trilersku perverziju vrhunskog formata neka pogleda DEMONLOVER Olivier Assayasa, ili BOARDING GATE. Njegove filmove ne krasi prevelika racionalnost ali zato imaju groove zbog kog se čovek zaista upita zašro TOG čoveka niko nije odveo da snimi američki film.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment