U sklopu priprema za gledanje GEORGIJA, reprizirao sam američku verziju ove priče, TEQUILA SUNRISE Robert Townea, jedno od najbitnijih ostvarenja holivudskog 80s kiča. Kada sam taj film gledao u ono vreme, bio sam mali i očekivao sam nešto drugo od filma koji uparuje Mel Gibsona i Kurt Russella u naponu snage. Međutim, iz današnje vizure, ovaj film uprkos mnogim Towneovim pre svega rediteljskim neveštinama, deluje kao zanimljivo i dostojanstveno ostvarenje sa kraja te senzacionalne filmske decenije.
Prvo, sve što je very 80s danas deluje neviđeno retro i ima još veći kvalitet nego što je onda imalo. Zatim, Mel i Kurt su zaista sjajni leading men u najboljim danima, Raul Julia im parira kao negativac a Michelle Pfeiffer im parira kao damsel in distress.
Iako je namera konfekcijska i komercijalna, Towne u ovom filmu ima prostora da napravi ambivalentan glavni lik narko dilera koji je pre svega poslovni čovek pa tek onda čovek od akcije, da ima policajca koji se drži profesionalnog kodeksa onoliko koliko mora, i da uprkos jednoj očiglednoj noir stilizaciji, njih dvojica zapravo budu ubedljivi i realistični karakteri, i da u mnohim aspektima imaju više veze sa stvarnošću nego mnogi likovi iz filmova po istinitim pričama.
Konačno, film ima happy end koji je s jedne strane prijatno zaključenje cele priče sa omiljenim glumcima ali sa druge strane dolazi izvan noir matrice i na neki način može se čitati kao vrlo ironičan otklon autora jer sama priča ima vrlo logičan kraj u trenutku poslednje napetosti kada sve deluje kao da ima fatalan ishod. Taj element mi se naročito dopada pošto je vrlo subverzivan, denotativno ostaje u domenu happy enda a konotativno čini da srećan ishod deluje kao izmaštani kraj ili neostvaren onirički segment.
Rediteljskih rupa ima dosta, ali Towne ima vrlo talentovane ljude pred kamerom koji čine da pojedine deonice, naročito uvodni drug deal u motelu izgledaju i bolji nego što jesu. U svakom slučaju, TEQUILA SUNRISE je solidan mainstream filmmaking koji bi bio još bolji da ga je snimio neki pravi mainstream reditelj a ne ugledni scenarista.
* * * / * * * *
Prvo, sve što je very 80s danas deluje neviđeno retro i ima još veći kvalitet nego što je onda imalo. Zatim, Mel i Kurt su zaista sjajni leading men u najboljim danima, Raul Julia im parira kao negativac a Michelle Pfeiffer im parira kao damsel in distress.
Iako je namera konfekcijska i komercijalna, Towne u ovom filmu ima prostora da napravi ambivalentan glavni lik narko dilera koji je pre svega poslovni čovek pa tek onda čovek od akcije, da ima policajca koji se drži profesionalnog kodeksa onoliko koliko mora, i da uprkos jednoj očiglednoj noir stilizaciji, njih dvojica zapravo budu ubedljivi i realistični karakteri, i da u mnohim aspektima imaju više veze sa stvarnošću nego mnogi likovi iz filmova po istinitim pričama.
Konačno, film ima happy end koji je s jedne strane prijatno zaključenje cele priče sa omiljenim glumcima ali sa druge strane dolazi izvan noir matrice i na neki način može se čitati kao vrlo ironičan otklon autora jer sama priča ima vrlo logičan kraj u trenutku poslednje napetosti kada sve deluje kao da ima fatalan ishod. Taj element mi se naročito dopada pošto je vrlo subverzivan, denotativno ostaje u domenu happy enda a konotativno čini da srećan ishod deluje kao izmaštani kraj ili neostvaren onirički segment.
Rediteljskih rupa ima dosta, ali Towne ima vrlo talentovane ljude pred kamerom koji čine da pojedine deonice, naročito uvodni drug deal u motelu izgledaju i bolji nego što jesu. U svakom slučaju, TEQUILA SUNRISE je solidan mainstream filmmaking koji bi bio još bolji da ga je snimio neki pravi mainstream reditelj a ne ugledni scenarista.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment