Pogledao sam SVETOG GEORGIJA. Nažalost, za ovaj film teško da išta mogu reći sem da mi je žao.
Odavno na ovaj način nisu bili mismatchovani reditelj i materijal, ova drama prosto nije legla Srđanu i on se u ovoj adaptaciji nimalo nije snašao.
Pre svega, ova drama u suštini treba da funkcioniše kao priča o tri karaktera a ne kao spektakl. I u krajnjoj liniji, GEORGIJE čak ni nije filmski spektakl, u filmu postoje neke scene rata, u rovovima po kojima padaju bombe, ali nema scena borbe, nema obračuna, nema nekih masovki koje bi ga kvalifikovale kao spektakl. Selo o čijoj se gradnji pričalo gotovo da ni nema neku bitnu ulogu u filmu, praktično da nema kadrova u kojima se celo selo vidi, i cela fama o spektaklu opteretila je ovaj film preko svake mere. Ko očekuje novi MARŠ NA DRINU, u GEORGIJU ga neće naći.
Međutim, taj mentalitet spektakla doveo je do brojnih kompromisa koji su opteretili film bez ikakvog razloga. Tu je naizgled ponajmanji kompromis Lazar Ristovski. On je delovao kao Damoklov mač nad ovim filmom, međutim, na kraju krajeva, on je u GEORGIJU pružio jednu od svojih najboljih uloga. Međutim, problem je u tome što Ristovski ne leži Srđanu kao reditelju. Zna se ko su Srđanovi glumci, i ja sam sasvim siguran da bi on snimio mnogo bolji film da je recimo Kojo igrao Đorđa jer iako Ristovski nije loše odigrao, on prosto po svom ritmu igranja nije iz Srđanove priče.
Nije tu samo stvar ritma igre, nego je stvar i u glumcima koji svojim pristupom najbolje mogu da iznesu rediteljev koncept. Kojo svojim leading man potencijalom, ali i istovremenim cinizmom može da isprati Srđanovu intelektualnu crtu i emotivnu uzdržanost, i da je čak obogati emocijom, kao recimo u LEPIM SELIMA. Dočim, Laza je klasična old school emo priča, kod njega nema prostora za Srđanov intelekt i uzdržanost.
Problem od Ristovskog se dalje širi na ceo projekat. Ni sam scenario kao adaptacija drame ne dobacuje do nivoa Srđanovog promišljanja situacije, a opet nije ni čista nepatvorena emocija kojoj se publika nada, i koju je u krajnjoj liniji Kovačević uspevao da produkuje uprkos svom vrlo ideologizovanom angažmanu u tekstu.
U samoj adaptaciji, ono što nedostaje na nivou ljubavne priče jeste faza kada su junaci čiju ljubav pratimo srećni, čime bi bila definisana emotivna investicija koju imamo u ostvarenje njihove veze. Međutim, što se scenarističkog koncepta tiče, izuzev tog elementa, ova ljubavna priča formalno dobro stoji, sa sve trenutkom poslednje napetosti koji je dobro postavljen.
Ali, kako nema osnovne emotivne investicije u celu priču, i kako se oko ljubavne priče grana nekoliko drugih zapleta, malo se gubi svest o tome o čemu je zapravo ovaj film, što se vrlo često dešava spektaklima koji obično u osnovi imaju neku vrstu ljubavne priče oko koje se gradi sve ostalo. Međutim, ovde nema spektakla, a ni ljubavna priča nije ubedljiva.
To nas dovodi do sledećeg problema a to je jedna opšta deklarativnost u scenama, gotovo da nema scena u koima se između likova uspostavlja neka hemija. Svaki od njih kao da igra zaseban lik, kao da su svi autistični u svojim monolozima, izdvojeni jedni od drugih sa komunikacoijom svedenom na elementarnme tehničke stvari, ili neke predeklarativne, mahom ideološke sukobe. To je još jedan adut iz ranijih Srđanovih filmova koga ovde nema, a to je hemija među likovima.
Nataša janjić je solidna glumica, ali ona je vrlo bleda kao lik u GEORGIJU. Njena glavna uloga me je samo podsetila na Sonjinu a naročito Katarininu nadmoć u ČARLSTONU ZA OGNJENKU. Mislim da bi pre neka od junakinja OGNJENKE mogla da zavrti ovaj zaplet nesreće i preljube nego Natašin lik ovako kako je koncipiran.
Što se ostalih glumaca tiče, tu se svako snašao u skladu sa svojim potencijalom, a mislim da će ih i publika voleti u skladu sa ličnim preferencama. Što se mene tiče, mislim da je Miki Krstović napravio odličnu minijaturu.
Dete glumac odabrano za Vaneta Siročeta je prilično slabo.
Čini mi se da je upravo radi melodrame koja nije uspela, Srđan pripitomio svoj inače virilni rediteljski stil poznat po dobrom tempu. Ovde se trudi da sve bude ozbiljno, da ne bude previše rediteljske intervencije, i koliko god ja razumeo njegovu potrebu da se "uozbilji", da se povuče u drugi plan, čini mi se da je i to bio veliki Srđanov adut u ranijim filmovima.
Na kraju, GEORGIJE izgleda kao nategnut film o emotivnim budalama koji je snimio hladan i inteligentan čovek pod nadzorom emotivnih budala.
Odrekavši se mogućnosti da do kraja izrazi stav, svoje glumačke postave koja mu odgovara, svog baroknog rediteljskog stila, i ne uspevši to da zameni nekom novopronađenom poetikom, Srđan je izgubio kontrolu nad filmom i snimio jedan, nažalost vrlo lokalni, srpski film.
* * 1/2 / * * * *
Odavno na ovaj način nisu bili mismatchovani reditelj i materijal, ova drama prosto nije legla Srđanu i on se u ovoj adaptaciji nimalo nije snašao.
Pre svega, ova drama u suštini treba da funkcioniše kao priča o tri karaktera a ne kao spektakl. I u krajnjoj liniji, GEORGIJE čak ni nije filmski spektakl, u filmu postoje neke scene rata, u rovovima po kojima padaju bombe, ali nema scena borbe, nema obračuna, nema nekih masovki koje bi ga kvalifikovale kao spektakl. Selo o čijoj se gradnji pričalo gotovo da ni nema neku bitnu ulogu u filmu, praktično da nema kadrova u kojima se celo selo vidi, i cela fama o spektaklu opteretila je ovaj film preko svake mere. Ko očekuje novi MARŠ NA DRINU, u GEORGIJU ga neće naći.
Međutim, taj mentalitet spektakla doveo je do brojnih kompromisa koji su opteretili film bez ikakvog razloga. Tu je naizgled ponajmanji kompromis Lazar Ristovski. On je delovao kao Damoklov mač nad ovim filmom, međutim, na kraju krajeva, on je u GEORGIJU pružio jednu od svojih najboljih uloga. Međutim, problem je u tome što Ristovski ne leži Srđanu kao reditelju. Zna se ko su Srđanovi glumci, i ja sam sasvim siguran da bi on snimio mnogo bolji film da je recimo Kojo igrao Đorđa jer iako Ristovski nije loše odigrao, on prosto po svom ritmu igranja nije iz Srđanove priče.
Nije tu samo stvar ritma igre, nego je stvar i u glumcima koji svojim pristupom najbolje mogu da iznesu rediteljev koncept. Kojo svojim leading man potencijalom, ali i istovremenim cinizmom može da isprati Srđanovu intelektualnu crtu i emotivnu uzdržanost, i da je čak obogati emocijom, kao recimo u LEPIM SELIMA. Dočim, Laza je klasična old school emo priča, kod njega nema prostora za Srđanov intelekt i uzdržanost.
Problem od Ristovskog se dalje širi na ceo projekat. Ni sam scenario kao adaptacija drame ne dobacuje do nivoa Srđanovog promišljanja situacije, a opet nije ni čista nepatvorena emocija kojoj se publika nada, i koju je u krajnjoj liniji Kovačević uspevao da produkuje uprkos svom vrlo ideologizovanom angažmanu u tekstu.
U samoj adaptaciji, ono što nedostaje na nivou ljubavne priče jeste faza kada su junaci čiju ljubav pratimo srećni, čime bi bila definisana emotivna investicija koju imamo u ostvarenje njihove veze. Međutim, što se scenarističkog koncepta tiče, izuzev tog elementa, ova ljubavna priča formalno dobro stoji, sa sve trenutkom poslednje napetosti koji je dobro postavljen.
Ali, kako nema osnovne emotivne investicije u celu priču, i kako se oko ljubavne priče grana nekoliko drugih zapleta, malo se gubi svest o tome o čemu je zapravo ovaj film, što se vrlo često dešava spektaklima koji obično u osnovi imaju neku vrstu ljubavne priče oko koje se gradi sve ostalo. Međutim, ovde nema spektakla, a ni ljubavna priča nije ubedljiva.
To nas dovodi do sledećeg problema a to je jedna opšta deklarativnost u scenama, gotovo da nema scena u koima se između likova uspostavlja neka hemija. Svaki od njih kao da igra zaseban lik, kao da su svi autistični u svojim monolozima, izdvojeni jedni od drugih sa komunikacoijom svedenom na elementarnme tehničke stvari, ili neke predeklarativne, mahom ideološke sukobe. To je još jedan adut iz ranijih Srđanovih filmova koga ovde nema, a to je hemija među likovima.
Nataša janjić je solidna glumica, ali ona je vrlo bleda kao lik u GEORGIJU. Njena glavna uloga me je samo podsetila na Sonjinu a naročito Katarininu nadmoć u ČARLSTONU ZA OGNJENKU. Mislim da bi pre neka od junakinja OGNJENKE mogla da zavrti ovaj zaplet nesreće i preljube nego Natašin lik ovako kako je koncipiran.
Što se ostalih glumaca tiče, tu se svako snašao u skladu sa svojim potencijalom, a mislim da će ih i publika voleti u skladu sa ličnim preferencama. Što se mene tiče, mislim da je Miki Krstović napravio odličnu minijaturu.
Dete glumac odabrano za Vaneta Siročeta je prilično slabo.
Čini mi se da je upravo radi melodrame koja nije uspela, Srđan pripitomio svoj inače virilni rediteljski stil poznat po dobrom tempu. Ovde se trudi da sve bude ozbiljno, da ne bude previše rediteljske intervencije, i koliko god ja razumeo njegovu potrebu da se "uozbilji", da se povuče u drugi plan, čini mi se da je i to bio veliki Srđanov adut u ranijim filmovima.
Na kraju, GEORGIJE izgleda kao nategnut film o emotivnim budalama koji je snimio hladan i inteligentan čovek pod nadzorom emotivnih budala.
Odrekavši se mogućnosti da do kraja izrazi stav, svoje glumačke postave koja mu odgovara, svog baroknog rediteljskog stila, i ne uspevši to da zameni nekom novopronađenom poetikom, Srđan je izgubio kontrolu nad filmom i snimio jedan, nažalost vrlo lokalni, srpski film.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment