Politički pregnantan i vrhunski tehnički relaizovan FLAMMEN OG CITRONEN ispratio sam gledanjem DER BAADER MEINHOF KOMPLEXa Ulija Edela.
Možemo polemisati od Bernd Eichengerovom kredibilitetu da se kao producent i scenarista poduhvati pravljenja film o RAFu iz prostog razloga što je on jedan od najbogatijih ljudi u Evropi koji se bave filmom i njegov producentski portfolio duboko seže u američku popcorn produkciju. Dakle, Eichinger dolazi iz jednog drugog miljea unutar nemačkog filma. On nije bio reprezent Novog nemačkog filma već je producirajući rane filmove Ulija Edela (CHRISTIANNE F.), zatim Wolfganga Petersena (NEVERENDING STORY) ili mejnstrim naslove Olivera Hirscbiegela (DER UNTERGANG) ili Toma Tykwera (PERFUME) uticao na približavanje nemačkog filma Holivud pa čak je pospešio i migracije jednog broja reditelja.
Međutim, knjiga Stefana Austa koju je Eichinger odabrao da preradi i producira, nudi jedan prilično hladan i objektivan pogled na događaje koji se zbivali oko RAFa i prve (i delimično druge generacije). Ja sam sticajem okolnosti buff za taj period i mogu reći da je to što film prikazuje manje-više to. Zaista se filmu ne može prebaciti da je neobjektivan ili na bilo čijoj strani.
Objektivno gledano, RAF nisu bili heroji. Njihovi gestovi su bili često histerični ili oportuni, njihova žrtva je neobiča pre svega kada se uzme u obzir milje iz koga dolaze, to da oni nisu bili ljudi koji nemaju šta da izgube a tako su se ponašali.
Isto tako, policija je bila brutalna ali je svakako na mnoge od svojih gestova bila isporovocirana zaista ogromnim uznemirenjima javnog reda i mira koja su ovi izazivali.
Dakle, što se tiče, jednog objektivnog pogleda na događaje, to je manje-više to.
E sad, sasvim je legitimna želja onih koji zastupaju neku od strana da se od neke od njih naprave heroji. Sigurno da ostaje upražnjen prostor da se cela priča sagleda iz jedne subjektivne vizure ili da se barem snažnije opravdaju takve odluke koje su protagonisti ovih događaja donosili. Ipak, čini mi se da su Volker Sclondorff i Margarethe Von Trotta dosta o tim stvarima rekli u svojim fikcionalnim filmovima koji su se zapravo oslanjali na priču o Baader Meinhofu.
U tom smislu, kao recommended filmove ističem KATHARINU BLUM Volkera Schlondorffa u kome se bolje objašnjava sistem desničarskih medija u Nemačkoj a o kome su RAFovci imali izrazito negativno mišljenje pa su čak i napadali štamparije, odnosno DER BLEIERNE ZEIT Margarethe Von Trotte koji kroz fikciju o dve sestre pojašnjava ličnost Gudrun Ensslin i njenog odrastanja u svešteničkoj porodici. Ima tih filmova naravno još, ali ova dva dosta imaju veze sa događajima o kojima govori Edelov film.
Sama egzekucija priče je profi, hladnkorvna, vrlo precizna i solidna sa brutalnim akcionim scenama, dinamičnim odnosima među karakterima, i dobrim tempom koji čini da se film uprkos svom dugom trajanju dobro podnese.
Dobra stvar u filmu je to što Eichinger i Edel nikada ne zaboravljaju da je ovo film pravljen za bioskope i stil je vrlo komunikativan a događaji o kojima se govore su jasni i dobro objašnjeni.
U tom smislu, niko od pristrasnih strana neće biti do kraja zadovoljan ovim filmom, međutim što se šireg gledališta tiče, Eichinger i Edel su im ponudili jednu vrlo dobru istorijsku fresku koja će imati svoje mesto.
Inače, da nije istinita priča u pitanju, DER BAADER MAINHOF KOMPLEX bi se zbog nekih svojih segmenata mogao smatrati exploitation ekscesom. Naime, ne samo da su pored revolucije u ekonomskom i klasnom smislu, članovi grupe verovali u seksualno oslobođanje nego su članice grupe u nekim akcijama učestovale obućene u mini suknje što se viđa još samo kod Japanaca.
* * * / * * * *
Možemo polemisati od Bernd Eichengerovom kredibilitetu da se kao producent i scenarista poduhvati pravljenja film o RAFu iz prostog razloga što je on jedan od najbogatijih ljudi u Evropi koji se bave filmom i njegov producentski portfolio duboko seže u američku popcorn produkciju. Dakle, Eichinger dolazi iz jednog drugog miljea unutar nemačkog filma. On nije bio reprezent Novog nemačkog filma već je producirajući rane filmove Ulija Edela (CHRISTIANNE F.), zatim Wolfganga Petersena (NEVERENDING STORY) ili mejnstrim naslove Olivera Hirscbiegela (DER UNTERGANG) ili Toma Tykwera (PERFUME) uticao na približavanje nemačkog filma Holivud pa čak je pospešio i migracije jednog broja reditelja.
Međutim, knjiga Stefana Austa koju je Eichinger odabrao da preradi i producira, nudi jedan prilično hladan i objektivan pogled na događaje koji se zbivali oko RAFa i prve (i delimično druge generacije). Ja sam sticajem okolnosti buff za taj period i mogu reći da je to što film prikazuje manje-više to. Zaista se filmu ne može prebaciti da je neobjektivan ili na bilo čijoj strani.
Objektivno gledano, RAF nisu bili heroji. Njihovi gestovi su bili često histerični ili oportuni, njihova žrtva je neobiča pre svega kada se uzme u obzir milje iz koga dolaze, to da oni nisu bili ljudi koji nemaju šta da izgube a tako su se ponašali.
Isto tako, policija je bila brutalna ali je svakako na mnoge od svojih gestova bila isporovocirana zaista ogromnim uznemirenjima javnog reda i mira koja su ovi izazivali.
Dakle, što se tiče, jednog objektivnog pogleda na događaje, to je manje-više to.
E sad, sasvim je legitimna želja onih koji zastupaju neku od strana da se od neke od njih naprave heroji. Sigurno da ostaje upražnjen prostor da se cela priča sagleda iz jedne subjektivne vizure ili da se barem snažnije opravdaju takve odluke koje su protagonisti ovih događaja donosili. Ipak, čini mi se da su Volker Sclondorff i Margarethe Von Trotta dosta o tim stvarima rekli u svojim fikcionalnim filmovima koji su se zapravo oslanjali na priču o Baader Meinhofu.
U tom smislu, kao recommended filmove ističem KATHARINU BLUM Volkera Schlondorffa u kome se bolje objašnjava sistem desničarskih medija u Nemačkoj a o kome su RAFovci imali izrazito negativno mišljenje pa su čak i napadali štamparije, odnosno DER BLEIERNE ZEIT Margarethe Von Trotte koji kroz fikciju o dve sestre pojašnjava ličnost Gudrun Ensslin i njenog odrastanja u svešteničkoj porodici. Ima tih filmova naravno još, ali ova dva dosta imaju veze sa događajima o kojima govori Edelov film.
Sama egzekucija priče je profi, hladnkorvna, vrlo precizna i solidna sa brutalnim akcionim scenama, dinamičnim odnosima među karakterima, i dobrim tempom koji čini da se film uprkos svom dugom trajanju dobro podnese.
Dobra stvar u filmu je to što Eichinger i Edel nikada ne zaboravljaju da je ovo film pravljen za bioskope i stil je vrlo komunikativan a događaji o kojima se govore su jasni i dobro objašnjeni.
U tom smislu, niko od pristrasnih strana neće biti do kraja zadovoljan ovim filmom, međutim što se šireg gledališta tiče, Eichinger i Edel su im ponudili jednu vrlo dobru istorijsku fresku koja će imati svoje mesto.
Inače, da nije istinita priča u pitanju, DER BAADER MAINHOF KOMPLEX bi se zbog nekih svojih segmenata mogao smatrati exploitation ekscesom. Naime, ne samo da su pored revolucije u ekonomskom i klasnom smislu, članovi grupe verovali u seksualno oslobođanje nego su članice grupe u nekim akcijama učestovale obućene u mini suknje što se viđa još samo kod Japanaca.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment