Pogledao sam FLAMMEN OG CITRONEN Ole Christian Madsena, veliki danski hit koji se bavi pokretom otpora u Drugom svetskom ratu.
Iako bi se mogle povući paralele između ZWARTBOEKa i FLAMMEN OG CITRONEN jer su vreme i uslovi nastanka filma dosta slični, rekao bih ipak da je FLAMMEN moderniji u svom senzibilitetu i da više pokazuje ambivalentnost koja je postojala u okupiranim zemljama.
Naime, WW2 filmovi su nas navikli da se Saveznici ili patriote bore protiv nacista kao jedne monolitne brutalne zajednice sa kojom nema nikakve komunikacije, niti nacisti imaju ikakvu fleksibilnost. Međutim, FLAMMEN pokazuje svu konfuziju rata u kome je nacistička okupacija samo katalizator za neku vrstu unutrašnjeg sukoba. Mi to naravno najbolje znamo pošto je Drugi svetski rat pre svega bio prilika za ovdašnje narode i klase da zarate među sobom pa tek onda protiv okupatora.
Iako smo u tome uspeli najdalje da odemo i da posejemo seme sukoba koje i dan-danas daje plodove, u tome nismo bili usamljeni. FLAMMEN je priča o dvojici ubica koji rade za danski pokret otpora i likvidiraju kolaboracioniste. Starešine im naglašavaju da ni sa jednom žrtvom ne komuniciraju pošto ih te mete mogu pokolebati. Međutim, neumitno dolaze do situacije da komuniciraju sa žrtvam,a i to ih zaista dovodi do ogromnog kolebanja, pa čak i do toga da se upitaju u čijem interesu zaista rade.
Isto tako, junaci filma su hladnokrvne ubice koji su do okupacije bili obični ljudi i FLAMMEN najdirektnije pokazuje kako su oni sad postali zapravo nesposobni za normalan život. Toga su svesni i oni-jedan želi da kad danska bude oslobođena ode u Japan sa Amerikancima da i dalje ratuje a drugi misli da posle oslobođenje mora da ode u zatvor kako bi ispaštao zbog stvari koje je počinio za vreme rata.
Iako su autentični Flammen i Citronen posle rata u Danskoj smatrani za velike heroje, što oni na osnovu ovog filma, rekao bih, i jesu, sasvim je sigurno da su njih dvojica proveli rat uplašeni, zbunjeni i mentalno upropašćeni.
Međutim, najveća ironija jeste do da ovaj film zapravo na najbolji mogući način afirmiše ideal politike koja nadilazi poimanje situacije unutar masa i pokazuje da čak ni sami akteri određenih događaja nisu u punoj meri svesni značaja i značenja onoga što rade. I u tome uopšte nije ironičan, pošto na kraju pokazuje da odluke glavešina koje naizgled deluju zaštićene u Londonu i neutralnom Štokholmu zapravo uopšte nisu bez veze kao što su osećali ljudi u samoj bazi. Čini mi se da bi ovakav stav prema političkoj praksi, naročito onoj koja u sebi podrazumeva teror mogao naći simpatije i na levici i na desnici, samo ne među liberalima.
Madsenova režija je vrlo kompetentna, stilski ujednačena, delimično oslonjena na tradicije noira, sa živopsinim prikazom urbane gerilske borbe, objedinjuje visok nivo profesionalizma prikazan u svim sektorima ekipe. On nije na jivou Verhoevena na vrhuncu moći, međutim prža upravo onu vrstu konzistentnosti i pedantnosti koja bi se očekivala od danskog visokobudžetnog filma koji nema čega ni da se stidi u poređenju sa Holivudom. Ono što je meni najbitnije to je da epoha ne pritiska junake, nego oni zaista uspevaju da budu ubedljivi i spontani.
Čini mi se da su naslovi kao LA CONFIDENTIAL a bogami i MUNICH sa svojim kliničkim pristupom spoju trilera i rekonstrukcije epohe, blagotvorno uticali na FLAMMEN OG CITRONEN. Film donosi par set-piece situacija (naročito recimo Citronenova smrt) koje bi imal svoje mesto u ovim naslovima.
Thure Lindhardt i Mads Mikkelsen su ubedljivi u glavnim ulogama, a poseban šarm imaju nemačke zvezde Christian Berkel i Hanns Zichler u ulogama nacista koje su pisane kao produbljeni karakteri.
U svakom slučaju FALMMEN OG CITRONEN je film koji zaslužuje punu peporuku, naročito ljubiteljima noira i WW2 filma.
* * * / * * * *
Iako bi se mogle povući paralele između ZWARTBOEKa i FLAMMEN OG CITRONEN jer su vreme i uslovi nastanka filma dosta slični, rekao bih ipak da je FLAMMEN moderniji u svom senzibilitetu i da više pokazuje ambivalentnost koja je postojala u okupiranim zemljama.
Naime, WW2 filmovi su nas navikli da se Saveznici ili patriote bore protiv nacista kao jedne monolitne brutalne zajednice sa kojom nema nikakve komunikacije, niti nacisti imaju ikakvu fleksibilnost. Međutim, FLAMMEN pokazuje svu konfuziju rata u kome je nacistička okupacija samo katalizator za neku vrstu unutrašnjeg sukoba. Mi to naravno najbolje znamo pošto je Drugi svetski rat pre svega bio prilika za ovdašnje narode i klase da zarate među sobom pa tek onda protiv okupatora.
Iako smo u tome uspeli najdalje da odemo i da posejemo seme sukoba koje i dan-danas daje plodove, u tome nismo bili usamljeni. FLAMMEN je priča o dvojici ubica koji rade za danski pokret otpora i likvidiraju kolaboracioniste. Starešine im naglašavaju da ni sa jednom žrtvom ne komuniciraju pošto ih te mete mogu pokolebati. Međutim, neumitno dolaze do situacije da komuniciraju sa žrtvam,a i to ih zaista dovodi do ogromnog kolebanja, pa čak i do toga da se upitaju u čijem interesu zaista rade.
Isto tako, junaci filma su hladnokrvne ubice koji su do okupacije bili obični ljudi i FLAMMEN najdirektnije pokazuje kako su oni sad postali zapravo nesposobni za normalan život. Toga su svesni i oni-jedan želi da kad danska bude oslobođena ode u Japan sa Amerikancima da i dalje ratuje a drugi misli da posle oslobođenje mora da ode u zatvor kako bi ispaštao zbog stvari koje je počinio za vreme rata.
Iako su autentični Flammen i Citronen posle rata u Danskoj smatrani za velike heroje, što oni na osnovu ovog filma, rekao bih, i jesu, sasvim je sigurno da su njih dvojica proveli rat uplašeni, zbunjeni i mentalno upropašćeni.
Međutim, najveća ironija jeste do da ovaj film zapravo na najbolji mogući način afirmiše ideal politike koja nadilazi poimanje situacije unutar masa i pokazuje da čak ni sami akteri određenih događaja nisu u punoj meri svesni značaja i značenja onoga što rade. I u tome uopšte nije ironičan, pošto na kraju pokazuje da odluke glavešina koje naizgled deluju zaštićene u Londonu i neutralnom Štokholmu zapravo uopšte nisu bez veze kao što su osećali ljudi u samoj bazi. Čini mi se da bi ovakav stav prema političkoj praksi, naročito onoj koja u sebi podrazumeva teror mogao naći simpatije i na levici i na desnici, samo ne među liberalima.
Madsenova režija je vrlo kompetentna, stilski ujednačena, delimično oslonjena na tradicije noira, sa živopsinim prikazom urbane gerilske borbe, objedinjuje visok nivo profesionalizma prikazan u svim sektorima ekipe. On nije na jivou Verhoevena na vrhuncu moći, međutim prža upravo onu vrstu konzistentnosti i pedantnosti koja bi se očekivala od danskog visokobudžetnog filma koji nema čega ni da se stidi u poređenju sa Holivudom. Ono što je meni najbitnije to je da epoha ne pritiska junake, nego oni zaista uspevaju da budu ubedljivi i spontani.
Čini mi se da su naslovi kao LA CONFIDENTIAL a bogami i MUNICH sa svojim kliničkim pristupom spoju trilera i rekonstrukcije epohe, blagotvorno uticali na FLAMMEN OG CITRONEN. Film donosi par set-piece situacija (naročito recimo Citronenova smrt) koje bi imal svoje mesto u ovim naslovima.
Thure Lindhardt i Mads Mikkelsen su ubedljivi u glavnim ulogama, a poseban šarm imaju nemačke zvezde Christian Berkel i Hanns Zichler u ulogama nacista koje su pisane kao produbljeni karakteri.
U svakom slučaju FALMMEN OG CITRONEN je film koji zaslužuje punu peporuku, naročito ljubiteljima noira i WW2 filma.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment