Odlučio sam da ove zimske dane iskoristim da uradim nešto što odavno pripremam a to je da se malo podsetim Cronenbergovog opusa koji je na mene ostavio snažan urisak a istovremeno je bio vrlo menacing i zaista sam godinama tražio da sebi stvorim okolnosti u kojima bih mu se mogao vratiti.
Mislim da su sada te okolnosti nastupile.
Prvo sam odlučio da pogledam THE BROOD, courtesy of Ginger.
Ovaj film mi je intimno možda jedan od najdražih Cronenbergovih filmova pošto je do savršenstva doveo koncept racionalniog tretiranja iracionalne premise, a istovremeno je pokazao kako Cronenberg vrlo ekonomično barata čisto filmskim ekspresivnim sredstvima.
Ono što je strašno važno u njegovom postupku je bezuslovna spremnost da stane iza svoje priče kao uverljive, da je tretira kao nešto što je apsolutno moguće i sasvim logično, i da to njegovi junaci mogu da prihvate bez obaveznih scena neverice, optuživanja da je junak koji je prisustvovao nečemu nemogućem lud, i sl. Svaki drugi scenarista bi podilazeći publici ubacio subplot u kome policija sumnjiči glavnog junaka da je počinio ubistva i onda bi, kada on shvati ceo plot bio uhapšen, i suspense bi se gradio na tome može li on da se oslobodi i da spase dete.
Međutim, Cronenberg čisti priču od takvih lutanja, koja u suštini nisu tema i svodi je na nivo jednostavnog neo-mita.
Na nivou egzekucije te iščišćene priče, Cronenberg se drži u okvirima nečega što bih nazvao holivudskim realizmom. Dakle, Oliver Reed glumi koristeći sve specifičnosti svog stasa i glasa, Samantha Eggar isto tako unosi nešto teatralnosti u lik duševno obolele žene, Art Hindle je pak prototip holivudskog, preduzimljivog junaka. Međutim, njihove manifestacije su vrlo ekonomične, i ni u jednom trenutku ovi suštinski tipski likovi ne prelaze u persiflažu koja bi učinila da se razotkrije da su tip. S druge strane, oni smrtno ozbiljno igraju svoje uloge, bez odnosa prema žanru, i tom smislu da recimo Oliver Reed povremeno deluje spontano jeziv ali nikako ne prenaglašeno. Isto ta važi i za Samanthu koja postaje naglašenije jeziva tek u momentu kada se otkrije njen fizički deformitet.
Isto važi i za kadriranje. Cronenberg dakako gradi scene na sakrivanju monstruma, gradi ih na suspense puzzlu kadrova, ali to nikada ne prelazi u persiflažu, nikada ne pretera u toj manipulaciji našim pogledom. Ponekad se čini kao da nam on više ograničava pogled nego što ga zaista usmerava. Stoga, iako je konstrukcija suspense i slasher sekvenci u svojoj dubokoj suštini vrlo konvencionalna, to se ne oseća u filmu već deluje da te scene spontano proističu iz priče o ovim događajima.
Tako maestralno vodeći minimalističku poetiku, uz par solidnih glumaca ali bez zvezda, Cronenberg je uspeo da iskoristi sve benefite koje nosi rad u niskobudžetnoj horor produkciji i da u okvirima tako stečene slobode snimi ozbiljne filmove.
Otud mislim da upravo iz ovog koncepta proističe superiornost njegovih ranih radova koja je učinila da prvi deo njegovog opusa bude maltene flawless.
* * * * / * * * *
Mislim da su sada te okolnosti nastupile.
Prvo sam odlučio da pogledam THE BROOD, courtesy of Ginger.
Ovaj film mi je intimno možda jedan od najdražih Cronenbergovih filmova pošto je do savršenstva doveo koncept racionalniog tretiranja iracionalne premise, a istovremeno je pokazao kako Cronenberg vrlo ekonomično barata čisto filmskim ekspresivnim sredstvima.
Ono što je strašno važno u njegovom postupku je bezuslovna spremnost da stane iza svoje priče kao uverljive, da je tretira kao nešto što je apsolutno moguće i sasvim logično, i da to njegovi junaci mogu da prihvate bez obaveznih scena neverice, optuživanja da je junak koji je prisustvovao nečemu nemogućem lud, i sl. Svaki drugi scenarista bi podilazeći publici ubacio subplot u kome policija sumnjiči glavnog junaka da je počinio ubistva i onda bi, kada on shvati ceo plot bio uhapšen, i suspense bi se gradio na tome može li on da se oslobodi i da spase dete.
Međutim, Cronenberg čisti priču od takvih lutanja, koja u suštini nisu tema i svodi je na nivo jednostavnog neo-mita.
Na nivou egzekucije te iščišćene priče, Cronenberg se drži u okvirima nečega što bih nazvao holivudskim realizmom. Dakle, Oliver Reed glumi koristeći sve specifičnosti svog stasa i glasa, Samantha Eggar isto tako unosi nešto teatralnosti u lik duševno obolele žene, Art Hindle je pak prototip holivudskog, preduzimljivog junaka. Međutim, njihove manifestacije su vrlo ekonomične, i ni u jednom trenutku ovi suštinski tipski likovi ne prelaze u persiflažu koja bi učinila da se razotkrije da su tip. S druge strane, oni smrtno ozbiljno igraju svoje uloge, bez odnosa prema žanru, i tom smislu da recimo Oliver Reed povremeno deluje spontano jeziv ali nikako ne prenaglašeno. Isto ta važi i za Samanthu koja postaje naglašenije jeziva tek u momentu kada se otkrije njen fizički deformitet.
Isto važi i za kadriranje. Cronenberg dakako gradi scene na sakrivanju monstruma, gradi ih na suspense puzzlu kadrova, ali to nikada ne prelazi u persiflažu, nikada ne pretera u toj manipulaciji našim pogledom. Ponekad se čini kao da nam on više ograničava pogled nego što ga zaista usmerava. Stoga, iako je konstrukcija suspense i slasher sekvenci u svojoj dubokoj suštini vrlo konvencionalna, to se ne oseća u filmu već deluje da te scene spontano proističu iz priče o ovim događajima.
Tako maestralno vodeći minimalističku poetiku, uz par solidnih glumaca ali bez zvezda, Cronenberg je uspeo da iskoristi sve benefite koje nosi rad u niskobudžetnoj horor produkciji i da u okvirima tako stečene slobode snimi ozbiljne filmove.
Otud mislim da upravo iz ovog koncepta proističe superiornost njegovih ranih radova koja je učinila da prvi deo njegovog opusa bude maltene flawless.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment