Pogledao sam ENEMY TERRITORY Petera Manoogiana, courtesy of Ginger, I ODLEPIO!
Kakav film!
ENEMY TERRITORY je film iz 1987. za koji nikada nisam čuo. To jest čuo sam za taj film kao za nešto što je pisao čuveni Stuart Kaminsky ali nikada nisam dobijao prijave da je reč o značajnom delu.
U svakom slučaju, ovaj film iz 1987. nosi one kvalitete koji su učinili da WARRIORS i DIE HARD budu klasici kakvim se danas smatraju. Naravno, WARRIORS i DIE HARD su upamćeni i izdvojili su se jer su to jako dobro i ambiciozno urtđeni filmovi, što se za ENEMY TERITORY ne bi moglo reći jer je ovaj film surova B-produkcija čija genijalnost proističe iz odličnog korišćenja nametnutih ograničenja.
SHIVERS je sniman 15 dana, film stoji i dan-danas i to je primer sjajnog minimalizma na koji se naslanja ENEMY TERRITORY. Naslovi poput JUDGEMENT NIGHT se recimo nadovezuju na ovu liniju.
Naime, glavnina ovog filma se dešava u jednom soliteru.
Plot je jedostavan, jednim soliterom u Njujorku vlada brutalna ulična banda. Mladi službenik osiguravajućeg društva dolazi da obavi posao predveče u tom riskantnom hoodu kako bi obezbedio novac pošto je u stisci.
Međutim, kada završi posao padne mrak, on je prethodno popreko pogledao nekog mladog člana bande i za njim kreće suluda potera u kojoj mu, što za novac, što iz otpora prema bandi koja i njih teroriše pomaže deo komšiluka.
Soliter je prikazan kao mesto koje je potpuno van kontrole gradskih vlasti i policije i to nije samo plotpoint već je Manoogian uspeo i da stvori filmsku atmosferu tog potpunog otuđenja i da uprkos hiperstilizovanosti koju film duguje osamdesetim cela stvar zaista pređe rampu.
Mislim da u tome svakako pomaže i vrlo jasan glumački i scenaristički koncept u kome je sve dato asketski i svi kolektivni likovi, banda i komšiluk deluju uverljivo i sinhronizovano.
Nepoverenje koje vlada među klasama i rasama u filmu je vrlo živopisno, i film je u tom smislu vrlo političan, pokazujući da postoje crne rupe u koje bilo ko blizak establišmentu ne sme da uđe niti može da ih razume, pokazuje da postoje segmenti društva od kojih je ono samo diglo ruke. Odnosi Crnaca i belaca ipak nisu dominantniji od klasne tenzije i po klasnoj pripadnosti se likovi i prepoznaju i vezuju.
Međutim, recimo sama banda je tolerantna prema "Braći", ali ne posnosi belce i vrši homogenizaciju komšiluka na rasnoj osnovi, dočim se pozitivci vezuju po klasnoj pripadnosti.
I naravno, dijalektički materijalizam dela, zaključuje uloga novca koji je glavni fetiš koji pokreće glavnog junaka ali istovremeno je i rešenje u mnogim bezizlaznim situacijama, i kako se rešava tog fetiša tako se približava cilju, da bi na kraju cela situacija sa novcem dobila dopunski bizarni twist.
Manoogianova režija je vešta, minimalistička, u skladu sa uslovima, i dovoljno je ubedljiva da se uglavnom ne oseća nedostatak budžeta.
* * * 1/2 / * * * *
Kakav film!
ENEMY TERRITORY je film iz 1987. za koji nikada nisam čuo. To jest čuo sam za taj film kao za nešto što je pisao čuveni Stuart Kaminsky ali nikada nisam dobijao prijave da je reč o značajnom delu.
U svakom slučaju, ovaj film iz 1987. nosi one kvalitete koji su učinili da WARRIORS i DIE HARD budu klasici kakvim se danas smatraju. Naravno, WARRIORS i DIE HARD su upamćeni i izdvojili su se jer su to jako dobro i ambiciozno urtđeni filmovi, što se za ENEMY TERITORY ne bi moglo reći jer je ovaj film surova B-produkcija čija genijalnost proističe iz odličnog korišćenja nametnutih ograničenja.
SHIVERS je sniman 15 dana, film stoji i dan-danas i to je primer sjajnog minimalizma na koji se naslanja ENEMY TERRITORY. Naslovi poput JUDGEMENT NIGHT se recimo nadovezuju na ovu liniju.
Naime, glavnina ovog filma se dešava u jednom soliteru.
Plot je jedostavan, jednim soliterom u Njujorku vlada brutalna ulična banda. Mladi službenik osiguravajućeg društva dolazi da obavi posao predveče u tom riskantnom hoodu kako bi obezbedio novac pošto je u stisci.
Međutim, kada završi posao padne mrak, on je prethodno popreko pogledao nekog mladog člana bande i za njim kreće suluda potera u kojoj mu, što za novac, što iz otpora prema bandi koja i njih teroriše pomaže deo komšiluka.
Soliter je prikazan kao mesto koje je potpuno van kontrole gradskih vlasti i policije i to nije samo plotpoint već je Manoogian uspeo i da stvori filmsku atmosferu tog potpunog otuđenja i da uprkos hiperstilizovanosti koju film duguje osamdesetim cela stvar zaista pređe rampu.
Mislim da u tome svakako pomaže i vrlo jasan glumački i scenaristički koncept u kome je sve dato asketski i svi kolektivni likovi, banda i komšiluk deluju uverljivo i sinhronizovano.
Nepoverenje koje vlada među klasama i rasama u filmu je vrlo živopisno, i film je u tom smislu vrlo političan, pokazujući da postoje crne rupe u koje bilo ko blizak establišmentu ne sme da uđe niti može da ih razume, pokazuje da postoje segmenti društva od kojih je ono samo diglo ruke. Odnosi Crnaca i belaca ipak nisu dominantniji od klasne tenzije i po klasnoj pripadnosti se likovi i prepoznaju i vezuju.
Međutim, recimo sama banda je tolerantna prema "Braći", ali ne posnosi belce i vrši homogenizaciju komšiluka na rasnoj osnovi, dočim se pozitivci vezuju po klasnoj pripadnosti.
I naravno, dijalektički materijalizam dela, zaključuje uloga novca koji je glavni fetiš koji pokreće glavnog junaka ali istovremeno je i rešenje u mnogim bezizlaznim situacijama, i kako se rešava tog fetiša tako se približava cilju, da bi na kraju cela situacija sa novcem dobila dopunski bizarni twist.
Manoogianova režija je vešta, minimalistička, u skladu sa uslovima, i dovoljno je ubedljiva da se uglavnom ne oseća nedostatak budžeta.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment