Preksinoć sam uživao podsećajući se na ESCAPE FROM NEW YORK. Posle decenija posdovanja filma na nekom tamnom, internom VHSu, koji mi je doneo otac kad sam bio malo dete, i koji je bio FOR SCREENING PURPOSES ONLY, sada sam ga overiop na DVDu, ne bez pomisli na rimejk koji mu se sprema.
Ja inače stojim pri stavu da je estetski gledano Carpenter najrimejkabilniji reditelj svoje generacije. Njegove filmove, objektivno gledano, razara zub vremena, svi su vrlo svedeni, arhetipski i vape za rimejkom koji bi na njihove kosture dodao meso.
Pojedini reditelji poput Richeta su to, u slučaju ASSAULT ON PECINCT 13 čak i solidno uradili.
ESCAPRE FROM NEW YORK je takođe film koji je perpun rupa, i u kome su možsda i najočigledniji nedostaci Carpenterovog autorskog prosedea. Gledajući ovaj film, njegovu sporadičnu tehničku neusavršenost koja se ne može opravdati datumom proizvodnje, dramaturške rupe, slabo vladanje ritmom, pogrešne situacije koje su akcentovane i važne situacije preko kojih se olako pređe, sve se to sabira u jedan globalni Carpenterov akademski nedostatak - on naprosto nikada nije umeo da ratzdvoji važno od nevažnog i njgovi filmovi praktično stoje kao razvaljene opuzle kojima frustrirajuće malo fali da budu savršene i zato su rimejkabilni.
Međutim, ono što otežava, ili čak onemogućava rimejk Carpenterovih filmova, i što u krajnjoj liniji ni Richet nije dostigao, to je jedno neuhvatljivo svojstvo koje čini Carpentera velikim autorom.
On nije preterano vešt ni kao reditelj, ni kao scenarista, međutim ima čudesan dar da od svog filma načini jedan osoben artefakt.
I ESCAPE FROM NEW YORK je upravo to.
Tu je Kurt Russell u punoj formi kao junak koji je dostigao dimenzije kulta mnogo više kroz to koliko je Russell cool nego što je taj junak objektivno moćno napisan. Štaviše, kada se sve uzme u obzir, ESCAPE FROM NEW YORK na nivou teksta ima jednog užasno lejm junaka koji pita stvari poput onoga da li je predsednik svestan da su ljudi stradali za njega. Bullshit. Joe Hallenbeck bi takvim junakom počistio pod da nije Kurta.
Zatim ogromna količina omaža rediteljima, od manje poznatih kao što je Vanja Čanković kome je Carpenter posvetio glavnog junaka, do Romera, Cronenberga i sl. Iako ove posvete deluju potpuno imbecilno i razbijaju iluziju, a naročito kada Hauk (opet lejm lik obesmrćen Lee Van Cleefom) nešto naređuje Cronenbergu u sred kao neke napete scene, one ostaju kao dosta cool momenat, i na neki način upravo pokazuju koliko Carpenter nema svest o cvažnom i nevažnom i koliko mu to nevažno prevladava nad važnim, a opet s druge strane, upravo tim nevažnim zabašuruje anahronostb i neveštinu suve filmske supstance. Da nije cool gimmicka, da nije takvih detalja, WESCAPE FROM NEW YORK bi bio na nivou OMEGA MANa.
Konačno, oslanjanje na pop kulturu, na kreiranje te postapokaliptične gang kulture, nasleđene iz Hillovih WARRIORSa, sa levim skretanjima koje je verovatno uneo Nick Castle, inače član američke komunističke partije, celu stvar diže na nivo osveženja i kuriozuiteta koji se danas, pošto su svi takvi touchevi već apsorbovani, teško može rimejkovati.
Dakle, Carpenter se može unaprediti u rimejku na nivou svih fundamentalnih vrednosti filma, ali će ostati klasik upravo zbog svih tih sporednih, pratećih elemenata koji danas nemaju ekvivalent, pošto više nema ni reditelja kao što je on.
Ja inače stojim pri stavu da je estetski gledano Carpenter najrimejkabilniji reditelj svoje generacije. Njegove filmove, objektivno gledano, razara zub vremena, svi su vrlo svedeni, arhetipski i vape za rimejkom koji bi na njihove kosture dodao meso.
Pojedini reditelji poput Richeta su to, u slučaju ASSAULT ON PECINCT 13 čak i solidno uradili.
ESCAPRE FROM NEW YORK je takođe film koji je perpun rupa, i u kome su možsda i najočigledniji nedostaci Carpenterovog autorskog prosedea. Gledajući ovaj film, njegovu sporadičnu tehničku neusavršenost koja se ne može opravdati datumom proizvodnje, dramaturške rupe, slabo vladanje ritmom, pogrešne situacije koje su akcentovane i važne situacije preko kojih se olako pređe, sve se to sabira u jedan globalni Carpenterov akademski nedostatak - on naprosto nikada nije umeo da ratzdvoji važno od nevažnog i njgovi filmovi praktično stoje kao razvaljene opuzle kojima frustrirajuće malo fali da budu savršene i zato su rimejkabilni.
Međutim, ono što otežava, ili čak onemogućava rimejk Carpenterovih filmova, i što u krajnjoj liniji ni Richet nije dostigao, to je jedno neuhvatljivo svojstvo koje čini Carpentera velikim autorom.
On nije preterano vešt ni kao reditelj, ni kao scenarista, međutim ima čudesan dar da od svog filma načini jedan osoben artefakt.
I ESCAPE FROM NEW YORK je upravo to.
Tu je Kurt Russell u punoj formi kao junak koji je dostigao dimenzije kulta mnogo više kroz to koliko je Russell cool nego što je taj junak objektivno moćno napisan. Štaviše, kada se sve uzme u obzir, ESCAPE FROM NEW YORK na nivou teksta ima jednog užasno lejm junaka koji pita stvari poput onoga da li je predsednik svestan da su ljudi stradali za njega. Bullshit. Joe Hallenbeck bi takvim junakom počistio pod da nije Kurta.
Zatim ogromna količina omaža rediteljima, od manje poznatih kao što je Vanja Čanković kome je Carpenter posvetio glavnog junaka, do Romera, Cronenberga i sl. Iako ove posvete deluju potpuno imbecilno i razbijaju iluziju, a naročito kada Hauk (opet lejm lik obesmrćen Lee Van Cleefom) nešto naređuje Cronenbergu u sred kao neke napete scene, one ostaju kao dosta cool momenat, i na neki način upravo pokazuju koliko Carpenter nema svest o cvažnom i nevažnom i koliko mu to nevažno prevladava nad važnim, a opet s druge strane, upravo tim nevažnim zabašuruje anahronostb i neveštinu suve filmske supstance. Da nije cool gimmicka, da nije takvih detalja, WESCAPE FROM NEW YORK bi bio na nivou OMEGA MANa.
Konačno, oslanjanje na pop kulturu, na kreiranje te postapokaliptične gang kulture, nasleđene iz Hillovih WARRIORSa, sa levim skretanjima koje je verovatno uneo Nick Castle, inače član američke komunističke partije, celu stvar diže na nivo osveženja i kuriozuiteta koji se danas, pošto su svi takvi touchevi već apsorbovani, teško može rimejkovati.
Dakle, Carpenter se može unaprediti u rimejku na nivou svih fundamentalnih vrednosti filma, ali će ostati klasik upravo zbog svih tih sporednih, pratećih elemenata koji danas nemaju ekvivalent, pošto više nema ni reditelja kao što je on.
No comments:
Post a Comment