Dakle, ako je vrlo lep skriner merodavan, onda za početak Snyderu ne treba dati da radi WATCHMEN. Meni lično skriner jeste pošto sam sve svoje najdraže filmove ionako gledao na skrineru a i WATCHMEN ću.
Pogledao sam prvih pola sata filma 300 a uskoro ću pokušati da pogledam i preostalih sat i po.
Pre svega, meni je 300 razbio jednu zabludu. Naime, ja sam oduvek zamišljao d bi bilo baš super napšraviti neki film koji bi se ovako uradio. Dakle da se iz istorijskog događaja izvuku mitski elementi i da se hipertrofiraju i da to bude neka ultimativna mišićava fantazija. Mislim da bi takav neki film mogao dobro da snimi neko ko zna da režira, recimo Verhoeven, ali svakako sa nešto blažom stilizacijom.
300 je film cirkuskog opredeljenja, koji izgleda kao dvočasovni heavy metal spot bez heavy metal muzike. Sve je toliko usporeno i preosvetljeno i predrkano na nivou slike da ne može da se prati priča.
Snyderova upotreba izražajnih sredstava je toliko neukusna da to prosto ne može da se gleda dva sata.
Gerard Butler je sve vreme promukao i mnogo je kao zajeban i opasan, mada kad treba, on je i nežan, naročito kada nagna Gorgo u nizu nepovezanih slika iz njihovog seksualnog opštenja koje nam Snyder daje u obliku montažne sekvence.
Gluma je prepuna pregaženih značajnih pogleda, promuklih glasova, engleskog akcenta na ivici kašlja, i ni u jednom momentu ne uspevaju ni da simuliraju nekakvu čast, hrabrost, dostojanstvo, bilo šta. Likovi su ogoljeni kao likovi kompjuterske igre, koji su nam nezanimljivi pošto igru igra neko drugi.
Ono što je možda i najčudnije od svega je to da kroz takvu glumačku persiflažu, i vizuelnu agresivnost, 300 deluje jako dosadno i teatralno. Dramske scene su statične. Svaka dramska situacija se gradi na tome da se stane pa da se malo porazgovara, nema razgovora u kretanju, i sve je dato u diskonituetima, svaki kadar pledira da bude antologijski a nijedan nije. Mene je već posle pola sata počeo da hvata strah koliko li će bitka tek biti dosadna kad se digne kuka i motika u slow motionu.
Odgledao sam ceo film i šta reći sem da je transformacija tehnike i formata istorije, stripa i filma, gde su se ovo dvoje protivprirodno prepleli, takva da se za 300 može reći da je u najboljem slučaju kič.
Pogledao sam prvih pola sata filma 300 a uskoro ću pokušati da pogledam i preostalih sat i po.
Pre svega, meni je 300 razbio jednu zabludu. Naime, ja sam oduvek zamišljao d bi bilo baš super napšraviti neki film koji bi se ovako uradio. Dakle da se iz istorijskog događaja izvuku mitski elementi i da se hipertrofiraju i da to bude neka ultimativna mišićava fantazija. Mislim da bi takav neki film mogao dobro da snimi neko ko zna da režira, recimo Verhoeven, ali svakako sa nešto blažom stilizacijom.
300 je film cirkuskog opredeljenja, koji izgleda kao dvočasovni heavy metal spot bez heavy metal muzike. Sve je toliko usporeno i preosvetljeno i predrkano na nivou slike da ne može da se prati priča.
Snyderova upotreba izražajnih sredstava je toliko neukusna da to prosto ne može da se gleda dva sata.
Gerard Butler je sve vreme promukao i mnogo je kao zajeban i opasan, mada kad treba, on je i nežan, naročito kada nagna Gorgo u nizu nepovezanih slika iz njihovog seksualnog opštenja koje nam Snyder daje u obliku montažne sekvence.
Gluma je prepuna pregaženih značajnih pogleda, promuklih glasova, engleskog akcenta na ivici kašlja, i ni u jednom momentu ne uspevaju ni da simuliraju nekakvu čast, hrabrost, dostojanstvo, bilo šta. Likovi su ogoljeni kao likovi kompjuterske igre, koji su nam nezanimljivi pošto igru igra neko drugi.
Ono što je možda i najčudnije od svega je to da kroz takvu glumačku persiflažu, i vizuelnu agresivnost, 300 deluje jako dosadno i teatralno. Dramske scene su statične. Svaka dramska situacija se gradi na tome da se stane pa da se malo porazgovara, nema razgovora u kretanju, i sve je dato u diskonituetima, svaki kadar pledira da bude antologijski a nijedan nije. Mene je već posle pola sata počeo da hvata strah koliko li će bitka tek biti dosadna kad se digne kuka i motika u slow motionu.
Odgledao sam ceo film i šta reći sem da je transformacija tehnike i formata istorije, stripa i filma, gde su se ovo dvoje protivprirodno prepleli, takva da se za 300 može reći da je u najboljem slučaju kič.
Kič koji u sebi nosi zametke zanimljivog filma, pošto je u pojedinim detaljima, u rukama ozbiljnog reditelja, mogla biti interesantna B-diverzija.
Istorija je ovde najmanje važna, ali jeste jako uticala na strip, i sam strip je neka vrsta vrlo stilizovane paraistorijske slikovnice, gde je Frank Miller u svojoj interoperatciji sav sadržaj mitskog gradiva odveo do krajnje instance tunmačenja. To jest, Miller je kao što su to radili i antički dramatičari uzimao mitski sadržaj i obdelavao ga u svojoj formi. Oni su pisali drame. On pravi stripove.
Šta radi Snyder?
Snyder uzima strip ali umesto da strip iskoristi kao neku vrstu neo-mita, on vrši rekonstrukciju stripa u svom formatu. Rekonstrukcija je potpuno legitiman vid interpretacije, mada naravno Snyder ne ide do kraja pa da ubaci i fizionomije iz SIN CITYja u film kao što je Miller radio u stripu.
Izvršivši rekonstrukciju stripa, Snyder pravi videobook opo Millerovom stripu, potpuno besmislen ukoliko se postavi u bilo kakav filmski referentni sistem. I ovo je rizik koji je Snyder naravno svesno preuzeo kao što je uradio i Rodriguez u SIN CITYju, s tim što je SIN CITY filmičniji pošto je i strip igrađen na filmu.
Otud bi najveći benefit Snyder mogao imati da se držao onih najosnovnijih zakonitosti koje su voleli antički tragičari, a kojih se često maša Vladislava Vojnović, no ovog puta ću morati i ja.
300 je potpuno lišen drame. Ne nudi ama baš nikakva uzbuđenja, izuzev u par scena koje, paradoksalno ne spadaju u glavno gradivo filma. 300 nam prepričava nešto što ne treba da se prepriča već da se odigra pred nama.
Što se hard-R tiče, ovde ima svega i svačega, ali je to sve do te mere stilizovano da tela ljudi uopšte ne liče na tela ljudi već na neke oživljene slike. Dakle od Ra ovde nema ništa. Ovde povremeno ima malo fetišizma u fakturi slike ali prave telesnosti nimalo.
* * / * * * *
Istorija je ovde najmanje važna, ali jeste jako uticala na strip, i sam strip je neka vrsta vrlo stilizovane paraistorijske slikovnice, gde je Frank Miller u svojoj interoperatciji sav sadržaj mitskog gradiva odveo do krajnje instance tunmačenja. To jest, Miller je kao što su to radili i antički dramatičari uzimao mitski sadržaj i obdelavao ga u svojoj formi. Oni su pisali drame. On pravi stripove.
Šta radi Snyder?
Snyder uzima strip ali umesto da strip iskoristi kao neku vrstu neo-mita, on vrši rekonstrukciju stripa u svom formatu. Rekonstrukcija je potpuno legitiman vid interpretacije, mada naravno Snyder ne ide do kraja pa da ubaci i fizionomije iz SIN CITYja u film kao što je Miller radio u stripu.
Izvršivši rekonstrukciju stripa, Snyder pravi videobook opo Millerovom stripu, potpuno besmislen ukoliko se postavi u bilo kakav filmski referentni sistem. I ovo je rizik koji je Snyder naravno svesno preuzeo kao što je uradio i Rodriguez u SIN CITYju, s tim što je SIN CITY filmičniji pošto je i strip igrađen na filmu.
Otud bi najveći benefit Snyder mogao imati da se držao onih najosnovnijih zakonitosti koje su voleli antički tragičari, a kojih se često maša Vladislava Vojnović, no ovog puta ću morati i ja.
300 je potpuno lišen drame. Ne nudi ama baš nikakva uzbuđenja, izuzev u par scena koje, paradoksalno ne spadaju u glavno gradivo filma. 300 nam prepričava nešto što ne treba da se prepriča već da se odigra pred nama.
Što se hard-R tiče, ovde ima svega i svačega, ali je to sve do te mere stilizovano da tela ljudi uopšte ne liče na tela ljudi već na neke oživljene slike. Dakle od Ra ovde nema ništa. Ovde povremeno ima malo fetišizma u fakturi slike ali prave telesnosti nimalo.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment