Pogledao sam TRAVELATOR Dušana Milića. Posle ČETVRTOG ČOVEKA sa svim
njegovim trapavostima i NEPRIJATELJA sa svim njegovim unapređenjima, a
potom i USTANIČKE ULICE, srpski “žanrovski film” mejnstrim opredeljenja
dobija novi korak napred u formi filma TRAVELATOR. Nažalost, ovaj korak
napred se nije desio u repertoarski prihvatljivoj formi jer TRAVELATOR
jeste bioskopski film ali okolnosti kod nas još nisu sazrele da se on
kao takav apsorbuje.
Ako bismo tražili neki uzor u stranom filmu onda bi to svakako bila LUCY Luca Bessona, s tim što TRAVELATOR nije all out stripovska extravaganza, već više liči na globtroterske hitman fllmove kao što je BOARDING GATE ali sa stilskom agresivnošću LUCY. Film je dugo nastajao i teško je proceniti da li je on mišljen ovako, čak bih se i kladio da nije, ali u međuvremenu se desio DRIVE i onda je ova vrsta priča dobila novu arty infuziju.
LUCY mi pada na pamet kao referenca zbog vrlo eklektičnog, impresionističkog pristupu izlaganju glavnog lika, s tim što je Milić nelinearan i u pogledu izlaganja priče. Otud ovaj film ne može računati na rezultate kao LUCY koja je loopy u pogledu junakinjine subjektivnosti ali prilično straightforward u pogledu izlaganja fabule.
TRAVELATOR nije konfuzan jer srećom ima niz detalja kojima uspeva da se diferencira u pogledu vremenskih tokova u kojima dosta hrabro ali, što se mene tiče, jasno skače, iako je jasnoća u tom domenu uvek prilično relativna i zavisi od koncentracije gledaoca.
No, to sve ne smeta opštem utisku da je sa ovim filmom srpski žanrovski film dobio svoje avangardno ostvarenje, arty triler kakav se nije očekivao. Iako bi strateški gledano bilo dobro da se desio još jedan film sa box office potencijom bliskom ČETVRTOM ČOVEKU, posle nezasluženog fijaska USTANIČKE ULICE koji je pokazao da srpska publika nema strpljenja za konvencionalnu mejnstrim postavku trilera, možda je i logičnije da se ovaj žanr gurne u pravcu arta.
Nikola Rakočević igra gejmera koji biva angažovan zbog svoje efikasnosti u pucačkim igrama da ode u Las Vegas i ubije zaštićenog svedoka koji je problematičan i haškom i kriminalnom klanu. Tu radikalnu odluku dodatno motiviše teška bolest njegove majke. Ovo je ujedno i najslabiji segment filma. Naime, pretpostavka da je igrač pucačkih igara fizički spreman da ubije čoveka vatrenim oružjem je svakako u domenu simbola, i kao takva je u redu, ali onda nema potrebe za istovremenim naturalističkim motivom majke na samrti.
Mislim da je ta idejna konfuzija u motivaciji junaka ujedno i jedini krupniji dramaturški problem filma. Sve kasnije spada u onaj red problema koji se mogu podvesti pod poslovicu da dobri filmovi imaju sto mana a loši samo jednu.
Od prve scene koja deluje kao machinima a zapravo je shooter napravljen za potrebe filma u kojoj glavni junak roka NATO zavojevače u Đakovici, Milić najavljuje da ćemo gledati film kakav u Srbiji nije viđen. I to obećanje ispunjava do kraja.
Iako ima nekih već poznatih stilema “mladog evropskog filma” sa dugim kadrovima u kojima se junak prati sa leđa i sl. Milić i dalje nudi old school efikasnost i nikada ne luta u odnosu na osnovne temelje priče. Kroz montažno preplitanje dva toka, junaka koji se sprema da ide da zaradi novac i pomogne majci u izbegličkom kampu, i junaka koji je već u Las Vegasu i prati svoju metu pred ubistvo, Milić unosi efekat trilera u film-stanja jer kada bi se priča raščlanila, film se svodi na dve situacije razrađene u serije scena. Međutim, ovakvom montažom između dva toka, sa otkrivanjem bitnih detalja u nekim nekonvencionalnim tačkama filma, Milić stvara intrigatnu celinu iako su svi odgovori koje na kraju dobijamo manje-više očekivani.
Ovo je prvi film sniman foto aparatom i degradiran kvalitet slike daje filmu poseban utisak, i na nivou eksperimenta sa digitalnom opremom deluje bliže mejsntrimu od prvih Mannovih eksperimenata na ovu temu, što svakako treba da imponuje direktoru fotografij Petru Popoviću. Brojni trikovi sa kamerom u fazi kada se film preseli u Las Vegas odlično koriste atmosferu Grada Greha, prikrivaju često gerilske načine snimanja i u najboljem smislu podsećaju na dela autora iz šezdesetih koji su upravo izašli sa projekcije nekog novotalasovskog filma. Još od dana Kokana Rakonjca se gerila i bezobrazluk nisu ovoliko isplatili nekom reditelju.
Šteta je što za razliku od Assayasa u BOARDING GATEu, Milič nije imao Madsena ili članove Sonic Youth da mu posluže kao kopča sa stranim tržištima ili festivalima jer je u pogledu integracije srpskih likova u američki milje, uradio sjajan posao. Jedan od problema filmova koji dovode neameričke likove u SAD i snimaju se u režiji i produkciji neameričkih ekipa je upravo integracja “stranaca” u lokalni milje.
Milić je snimio gerilski film i to mu je sjajno uspelo. I Las Vegas i Srbi su u tom susretu sačuvali svoj integritet. Odnos između mladog ubice i Srba koje prati je vrlo suptilno režiran, sa dosta indie zahvata, posmatranja, maksimalno korišćenje detalja na lokacijama, a čak i obilje psovanja među junacima koju su mete deluje “istinito” i desilo se svakome od nas kada smo u inostranstvu sreli Srbe koji su pomislili da su “sami”. U tom smislu, ono što bih smatrao idiosinkratičnim glumačkim rešenjima u ovom filmu funkcioniše.
Kada krene rokanje, ono je urađeno agresivno, sa rediteljskim konceptom koji je artificijelan ali ne lišava obračune energije i u tom pogledu Milić pokazuje dobrodošao akcioni instinkt i sklonost da se snalazi kako bi snimio dobar set-piece.
Za razliku od akcije u ČETVRTOM ČOVEKU koja je mahom na liniji konvencionalne i samim tim slabo realizovane kopije stranih uzora (jer mi nemamo infrastrukturu za to) u TRAVELATORu imamo reditelja koji se grčevito bori da postigne što bolji efekat i tu koristi apsolutno sve zahvate koji su mu na raspolaganju od žanrovskog do art arsenala.
Ja sam fan JAGUAROVOG SKOKA Ace Đorđevića, i TRAVELATOR sa njim ima dosta sličnosti, opet je reč o usamljenom Srbinu na zadatku u Americi. Ali za razliku od Đorđevićevog oslanjanja na američki krimić sedamdesetih i uvođenja Srba emigranata kao novuma u taj univerzum, Milićev film pripada svom vremenu i govori o izolovanoj maloj grupi Srba.
Milić je posle dužeg vremena snimio film koji maksimalno koristi sve ono što su mu bili produkcioni nedostaci, izvlači korist iz gerilske realizacije, i posebnu poetiku iz snalaženja. Najveća ironija je da su čekanja izazvana nedostatkom novca produžila postprodukciju što je rezultiralo izlaskom novih filmova koji su potom mogli biti iskorišćeni kao dodatna inspiracija za TRAVELATOR.
Prava je šteta što je dve festialske set lopte Milić potrošio sa JAGODOM U SUPERMARKETU i GUČOM, jer TRAVELATOR ne samo da je bolji i zreliji film nego je u određenom smislu kao delo nekog potpuno drugog, zrelijeg, smelijeg reditelja.
Milićeva suštinska okrenutost konzervativnoj tročinskoj strukturi scenarija i high conceptima na nivou premise je oduvek činila da on bude reditelj na kog se mora obratiti pažnja, međutim kvalitet se svodio na kratke bljeske lucidnosti kao što je bio pilot za FOLK.
TRAVELATOR je odlazak na viši nivo za Milića i iskreno se nadam da je ovaj film pouzdanije ogledalo njegovih mogućnosti od prethodna dva.
* * * / * * * *
Ako bismo tražili neki uzor u stranom filmu onda bi to svakako bila LUCY Luca Bessona, s tim što TRAVELATOR nije all out stripovska extravaganza, već više liči na globtroterske hitman fllmove kao što je BOARDING GATE ali sa stilskom agresivnošću LUCY. Film je dugo nastajao i teško je proceniti da li je on mišljen ovako, čak bih se i kladio da nije, ali u međuvremenu se desio DRIVE i onda je ova vrsta priča dobila novu arty infuziju.
LUCY mi pada na pamet kao referenca zbog vrlo eklektičnog, impresionističkog pristupu izlaganju glavnog lika, s tim što je Milić nelinearan i u pogledu izlaganja priče. Otud ovaj film ne može računati na rezultate kao LUCY koja je loopy u pogledu junakinjine subjektivnosti ali prilično straightforward u pogledu izlaganja fabule.
TRAVELATOR nije konfuzan jer srećom ima niz detalja kojima uspeva da se diferencira u pogledu vremenskih tokova u kojima dosta hrabro ali, što se mene tiče, jasno skače, iako je jasnoća u tom domenu uvek prilično relativna i zavisi od koncentracije gledaoca.
No, to sve ne smeta opštem utisku da je sa ovim filmom srpski žanrovski film dobio svoje avangardno ostvarenje, arty triler kakav se nije očekivao. Iako bi strateški gledano bilo dobro da se desio još jedan film sa box office potencijom bliskom ČETVRTOM ČOVEKU, posle nezasluženog fijaska USTANIČKE ULICE koji je pokazao da srpska publika nema strpljenja za konvencionalnu mejnstrim postavku trilera, možda je i logičnije da se ovaj žanr gurne u pravcu arta.
Nikola Rakočević igra gejmera koji biva angažovan zbog svoje efikasnosti u pucačkim igrama da ode u Las Vegas i ubije zaštićenog svedoka koji je problematičan i haškom i kriminalnom klanu. Tu radikalnu odluku dodatno motiviše teška bolest njegove majke. Ovo je ujedno i najslabiji segment filma. Naime, pretpostavka da je igrač pucačkih igara fizički spreman da ubije čoveka vatrenim oružjem je svakako u domenu simbola, i kao takva je u redu, ali onda nema potrebe za istovremenim naturalističkim motivom majke na samrti.
Mislim da je ta idejna konfuzija u motivaciji junaka ujedno i jedini krupniji dramaturški problem filma. Sve kasnije spada u onaj red problema koji se mogu podvesti pod poslovicu da dobri filmovi imaju sto mana a loši samo jednu.
Od prve scene koja deluje kao machinima a zapravo je shooter napravljen za potrebe filma u kojoj glavni junak roka NATO zavojevače u Đakovici, Milić najavljuje da ćemo gledati film kakav u Srbiji nije viđen. I to obećanje ispunjava do kraja.
Iako ima nekih već poznatih stilema “mladog evropskog filma” sa dugim kadrovima u kojima se junak prati sa leđa i sl. Milić i dalje nudi old school efikasnost i nikada ne luta u odnosu na osnovne temelje priče. Kroz montažno preplitanje dva toka, junaka koji se sprema da ide da zaradi novac i pomogne majci u izbegličkom kampu, i junaka koji je već u Las Vegasu i prati svoju metu pred ubistvo, Milić unosi efekat trilera u film-stanja jer kada bi se priča raščlanila, film se svodi na dve situacije razrađene u serije scena. Međutim, ovakvom montažom između dva toka, sa otkrivanjem bitnih detalja u nekim nekonvencionalnim tačkama filma, Milić stvara intrigatnu celinu iako su svi odgovori koje na kraju dobijamo manje-više očekivani.
Ovo je prvi film sniman foto aparatom i degradiran kvalitet slike daje filmu poseban utisak, i na nivou eksperimenta sa digitalnom opremom deluje bliže mejsntrimu od prvih Mannovih eksperimenata na ovu temu, što svakako treba da imponuje direktoru fotografij Petru Popoviću. Brojni trikovi sa kamerom u fazi kada se film preseli u Las Vegas odlično koriste atmosferu Grada Greha, prikrivaju često gerilske načine snimanja i u najboljem smislu podsećaju na dela autora iz šezdesetih koji su upravo izašli sa projekcije nekog novotalasovskog filma. Još od dana Kokana Rakonjca se gerila i bezobrazluk nisu ovoliko isplatili nekom reditelju.
Šteta je što za razliku od Assayasa u BOARDING GATEu, Milič nije imao Madsena ili članove Sonic Youth da mu posluže kao kopča sa stranim tržištima ili festivalima jer je u pogledu integracije srpskih likova u američki milje, uradio sjajan posao. Jedan od problema filmova koji dovode neameričke likove u SAD i snimaju se u režiji i produkciji neameričkih ekipa je upravo integracja “stranaca” u lokalni milje.
Milić je snimio gerilski film i to mu je sjajno uspelo. I Las Vegas i Srbi su u tom susretu sačuvali svoj integritet. Odnos između mladog ubice i Srba koje prati je vrlo suptilno režiran, sa dosta indie zahvata, posmatranja, maksimalno korišćenje detalja na lokacijama, a čak i obilje psovanja među junacima koju su mete deluje “istinito” i desilo se svakome od nas kada smo u inostranstvu sreli Srbe koji su pomislili da su “sami”. U tom smislu, ono što bih smatrao idiosinkratičnim glumačkim rešenjima u ovom filmu funkcioniše.
Kada krene rokanje, ono je urađeno agresivno, sa rediteljskim konceptom koji je artificijelan ali ne lišava obračune energije i u tom pogledu Milić pokazuje dobrodošao akcioni instinkt i sklonost da se snalazi kako bi snimio dobar set-piece.
Za razliku od akcije u ČETVRTOM ČOVEKU koja je mahom na liniji konvencionalne i samim tim slabo realizovane kopije stranih uzora (jer mi nemamo infrastrukturu za to) u TRAVELATORu imamo reditelja koji se grčevito bori da postigne što bolji efekat i tu koristi apsolutno sve zahvate koji su mu na raspolaganju od žanrovskog do art arsenala.
Ja sam fan JAGUAROVOG SKOKA Ace Đorđevića, i TRAVELATOR sa njim ima dosta sličnosti, opet je reč o usamljenom Srbinu na zadatku u Americi. Ali za razliku od Đorđevićevog oslanjanja na američki krimić sedamdesetih i uvođenja Srba emigranata kao novuma u taj univerzum, Milićev film pripada svom vremenu i govori o izolovanoj maloj grupi Srba.
Milić je posle dužeg vremena snimio film koji maksimalno koristi sve ono što su mu bili produkcioni nedostaci, izvlači korist iz gerilske realizacije, i posebnu poetiku iz snalaženja. Najveća ironija je da su čekanja izazvana nedostatkom novca produžila postprodukciju što je rezultiralo izlaskom novih filmova koji su potom mogli biti iskorišćeni kao dodatna inspiracija za TRAVELATOR.
Prava je šteta što je dve festialske set lopte Milić potrošio sa JAGODOM U SUPERMARKETU i GUČOM, jer TRAVELATOR ne samo da je bolji i zreliji film nego je u određenom smislu kao delo nekog potpuno drugog, zrelijeg, smelijeg reditelja.
Milićeva suštinska okrenutost konzervativnoj tročinskoj strukturi scenarija i high conceptima na nivou premise je oduvek činila da on bude reditelj na kog se mora obratiti pažnja, međutim kvalitet se svodio na kratke bljeske lucidnosti kao što je bio pilot za FOLK.
TRAVELATOR je odlazak na viši nivo za Milića i iskreno se nadam da je ovaj film pouzdanije ogledalo njegovih mogućnosti od prethodna dva.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment