STORM RIDER: LEGEND OF HAMMERHEAD

STORM RIDER: LEGEND OF HAMMERHEAD, u nekim iteracijama poznat i kao THE ISLANDER je pokušaj kreiranja WATERWORLDaste franšize postapokaliptičnih filmova iza koje stoji lookalike nekog angloameričkog filma i hrvatsko-srpska pamet.

Režirali su ga Zoran Lisinac i Domagoj Zamuran a u filmu igra eklektična glumačka ekipa sastavljena od nešto nebitnih glumaca iz poznatih serija i lokalne radne snage među kojima su glumci raznih profila, od Sergeja Trifunovića i Gorana Bogdana do Ivane Dudić.

Film je koncipiran kao otvaranje franšize, kao neka priča koja treba da započne world-building u kom će se dalje dešavati neke pustolovine i sad to je meni generalno odbojno i kad se radi u vrhunskoj produkciji, u kojoj je nastanak daljih nastavaka izvestan a nekmoli u nečemu što deluje kao da će vrlo lako biti one and done.

To nije jedina greška u koracima koja je po meni ovde napravljena. Naime, priča kreće u prošlosti, i tu ima jednu podelu, potom dolazi u "sadašnjost" (govorim o dijegezi, sve to zajedno se dešava u postapokaliptičnoj budućnosti) gde je deo ekipe postaren a deo zamenjen novim glumcima, i onda se nastavlja dalje u jednoj seriji zgoda gde svakih nekoliko scena junaci imaju novi info dump koji produbljuje ili menja okvire sveta u kom se sve dešava.

Mislim, sve je ovo bezveze, i ne zaslužuje ni ovoliki opis, no pošto je na neki način ipak reč o nečemu što je regionalno, pa i srpsko, onda želim da zapišem detaljnije.

U svakom slučaju, osnovna greška je napravljena u tome što je ovo film bez jasnog glavnog junaka a i taj koji je glavni nema protagonizam, ni po tome kako je priča postavljena ni po tome kakve su njegove energetske karakteristike. U tom pogledu, prema svemu što se dešava imamo nekoliko nivoa distance, niti nas zanimaju likovi, niti na ekranu ima da se vidi išta zanimljivo, naročito sad u vreme AI, i rekao bih da su rip-offovi MAD MAXa po pravilu mahom bili inteligentniji od ovoga shvatajući da je u centru filma naslovni junak - da taj junak mora biti protagonista i da mora biti koliko-toliko zvezda.

Da je sav ovaj isti nivo tehničke kompetencije uložen u nešto gde glavnu ulogu igra neki glumac tipa, recimo, Michael Jai White, onda bi ovo dobilo jednu znatnu količinu smisla.

Ovako imamo na više nivoa besmislenu podelu. Imamo naše glumce koji nikome ne znače ništa, jer ih ni ovde niko neće nešto ispratiti na blagajnama. Imamo te epizodiste iz serija koji ne mogu privući ni najtvrđe fanove serija. Imamo lore koji je teško prepričati a i ako u tome uspete zvuči besmisleno.

Ovo je ozbiljan pokušaj da se snimi film koji je gori od VOLJE SINOVLJEVE. Sad da li je paušalno rečeno zaista gori, teško je reći, verovatno nije jer je nepretenciozniji i kraći, ali isto tako na strani VOLJE SINOVLJEVE je emocija, i činjenica da su autori tog filma u znatnoj meri videli to kao svoj životni projekat, što ovde sigurno nije slučaj.

Otud, VOLJA SINOVLJEVA je film koji je teže izdržati ali je ipak fundamentalno vredniji. No, svakako ova dva naslova čine taj novi regionalni postapokaliptični talas sa M Vardana Tozije pa i ZOROM Dalibora Matanića.