Nažalost, ništa od onoga što sam očekivao nije ispunio i ništa od onoga u šta sam se uzdao nije proradilo.
Veliki sam fan Jamesa Remara, i uvek sam verovao u njega kao heroja, međutim, u ovom filmu on prosto nije dobacio skoro pa ni do minimuma koji je neophodan. Nije naravno on kriv što QUIET COOL ne valja, ali svakako nimalo nije doprineo da ga poboljša.
Stručna literatura beleži QUIET COOL kao suštinski potcenjen izuzetno nasilni akcijaš, i nažalost moram reći da i kad je sahranjen prilikom izlaska, premalo je sahranjen.
Naime, film jeste nasilan, ali na jedan nezanimljiv način. Kvantitet pripreme za nasilje, i usiljene maštovitosti prilikom njegovog sprovođenja, nažalost ovde nije proizveo kvalitet, kao recimo u filmovima iz serijala RAMBO, koji su očigledno bili jedna od referenci.
Ovde njujorški policajac postaje Rambo. Od trenutka kada ga upoznamo kako spava zanesvešćen na leđima u svom stanu sa dva parčeta nepojedene pice ostavljene od sinoć i motorom parkiranim u sred stana, jasno je da su autori hteli da nam kažu kako je on individualac. Međutim, kad pojede tu ohlađenu i sasušenu picu i izađe na ulicu, u motorciklističkoj poteri za kradljivcem tašni na rolšuama vidimo da ovo neće biti baš visceralno i briljantno insceniran film.
Clay Borris je recimo u tom pogledu ostao precenjen u literaturi jer se dosta u novim gledanjima filma pledira da je ovo kakav je-da je ipak vešto insceniran film. Moram prinzati, da i nije. Jeste u nekom jalovom smislu maštovito postavljen ali naprosto nije dovoljno efektno realizovan.
Otud, QUIET COOL me je razočarao jer sam od saradnje Remara i tada još uvek veoma samostalnog New Linea očekivao više. Ipak, to se nije desilo.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment