SCREAM

Matt Bettinelli-Olpin i Tyler Gillett su u svom SCREAMu snimili sve suprotno od onoga što se moglo videti u READY OR NOT. Uprkos tome što su doveli svog scenaristu Guy Busicka, svog direktora fotografije i dobili dosta slobode, snimili su film koji nije ni dinamičan, ni duhovit, ni napet, ni ekonomičan kao njihov mejdžor proboj.

SCREAM Wesa Cravena po scenariju Kevina Williamsona izvršio je preporod horora kao žanra. U tom trenutku horor je bio u komercijalnoj stagnaciji, samo par godina pre toga, nalazio se pri dnu prioriteta holivudskih studija, uprkos ponekom zaista sjajnom naslovu kao što je CANDYMAN Bernarda Rosea koji bi se pojavio.

A onda je Kevin Williamson snimio svoj tarantinovski film, u egzekuciji Wesa Cravena u kom je napravio jednu istovremenu rekonstrukciju i dekonstrukciju žanra. Horor je žanr koji je inače sebe prvi i najpredanije podvrgavao parodiji. Mnogo je razloga za to, jedan od njih je što horor kao tropey žanr ima teškoće da se održi u generisanju strave baziranom na pretpostavci da neku pojavu junaci sreću po prvi put u životu. Zato su vrlo rano čak i velike zvezde žanra poput Borisa Karloffa i Bele Lugosije svoje signature likove zaigrale u parodijama.

SCREAM je bio teen slasher smešten u svet u kom su junaci gledali gomilu teen slashera i sva je prilika da je i ubica, Nije ni to tako nov koncept, ideje pisaca kojima se dešava njihov horor roman kao u filmu TENEBRAE, filmovi u kojima Tonyja Perkinsa progone gledaoci Hitchovih klasika i sl. svega toga je bilo, ali nikada sa ovom snagom i energijom, humorom, senzualnošću, hormonima mlade i nadarene glumačke ekipe koja je sledećih nekoliko godina pravila ozbiljan posao u Holivudu.

Drugi deo je bio najbolji od nastavaka jer je radio more of the same, ali to prosto uprkos Cravenovoj efikasnosti nije bilo ono što su fanovi želeli jer nije bilo tog filmskog komentara. U trećem delu dolazi Ehren Kruger, tada superhot holivudski scenarista čiji je REINDEER GAMES važio za jedan od najboljih scenarija u tadašnjim akvizicijama Miramaxa, posle sleeper hita ARLINGTON ROAD i u njemu on uvodi STAB - film nastao po događajima i Woodsboroa ali film nažalost nije bio naročito dobar i zanimljiv uprkos tom osvežavanju postmoderne premise.

Četvrti deo i poslednji koji je režirao Craven govorio je o junacima prvog filma i njihovim potomcima samo sada 15 godina kasnije i to je bilo baš slabo i umorno.

Novi SCREAM radi bukvalno isto to, s tim što u njemu STAB kao olinjali slasher serijal ima istu ulogu. Ali SCREAM je u međuvremenu posle BABYSITTERa postao apsurdno deplasiran i bukvalno sve što vidimo ovde na temu sequelitisa pa i elevated horora kao teme smo već videli u drugom BABYSITTERU, samo veselije i naprosto bolje.

Čini se da je Samara Weaving kao glumica povezala BABYSITTER i READY OR NOT u istu slasher generaciju, a ovde je nema, i nema nijednog glumca koji ima bilo kakvu harizmu izuzev Jacka Quaida koji je potrošen u jednom besmislenom liku o kom se nema šta reći.

Ipak, ono što je šokantno to je Matt Bettinelli-Olpin i Tyler Gillett ne pokazuju naročitu tehničku veštinu. Film je upriličen ali bezveze izgleda. Ako su hteli da citiraju very 90s fotku Petera Deminga iz SCREAMa, citat nije uspeo jer je sve ovo naprosto samo bezveze. Slasher sekvence su bez napetosti, bez duha, bez dramske ironije, a priča nema nikakav fokus jer se rasplinjuje na potomke protagonista kao neka telenovela.

Serijal je u krizi i on je tu gde je, ali za njegove reditelje, ovo je baš veliki pad.