ALEKSANDRA

ALEKSANDRA Saše Radojevića je novi naslov u sad već voluminoznom opusu ovog radikalnog art house pregaoca i filmskog kritičara koji radi mimo sistema, mimo ustaljenih fondova, ali estetskih postulata koje nameće savremena scena. U tom smuslu, i njegovi filmovi uglavnom imaju recepciju na srpskim festivalima, na FESTu i Autorskom ali ne putuju van, što dodatno pokazuje njegovu apsolutnu apartnost.

ALEKSANDRA je ponovo Radojevićeva fasbinderovska melodrama sa složenim zapletom jakog melodramskog ekscesa, sa minimumom trilerskih elemenata ali i dalje sa dozom političke subverzije plasirane diskretno u dijalogu.

Film je s imao Dalibor Tonković, mladi direktor fotografije koji je poslednjih godina u usponu, i ovo je posle POLJUBACA, i PORODICE (u ko-režiji sa Mladenom Đorđevićem) možda najkonzistentnije i najprofesionalnije snimljeni Radojevićev film. Otud je šteta što je u glumačkom pogledu ovaj film nekako ispušten. Skupljena je dobra i zanimljiva glumačka podela ali nekako među njima nije stvoren adekvatan sklad.

Naravno, autori ovakvih filmova se uvek mogu braniti tezom da nisu snimili film koji je baziran na mejnstrim postulatima, da ni ne žele “nevidljivu” režiju i uverljivu glumu, ali na neki način ipak ne žele ni ovu vrstu haosa gde svako glumi svoje i neke dramske scene ispadaju smešne a nema potrebe da budu takve jer ovo nije ta vrsta parodije i subverzije žanra.

Osnovni problem međutim nije ni u tome što pretenzija ideje nije ispraćena veštinom realizacije jer će se i tu uvek javiti argument sa je ovo no budget film i samim tim je nemoguće da bude vešto realizovan. A ni to zapravo nije tačno. Problem je zapravo što za razliku od Fassbindera, kao - rekao bih - osnovnog uzora, ovde imamo problem da ne prepoznajemo taj neki punktum, tu neku scenu, situaciju, glumačku rolu, sloj pripovedanja ili šta već zbog koga je ovaj film nastao.

Radojevića zanima estetika “filma sa greškom”, i u tom smislu njegovim filmovi ne spadaju u tzv. estetiku “remek-dela”, filmova u kojima je svaki aspekt savršeno izveden, ali u ovom filmu se ne prepoznaje ta tačka koja jeste savršeno izvedena i koja jeste presudna i bitna za njegovo postojanje.

I to je šteta jer zapravo gledajući ovaj film, iz čisto mejnstrim vizure koja se u ovakvoj vrsti priče neprekidno dezavuiše - ali se nijedna druga ne uspostavlja ja bih rado gledao ovaj film sa Milutin Miloševićem i Tatjanom Venčelovski u glavnim ulogama, sa malim ulogama ličnosti iz našeg kulturnog života kao što su Milica Špadijer ili Boris Vlastelica. I sad, koliko god sami autori poklušavali da nas ubede kako ovo ne možemo gledati iz mejnstrim vizure, ako ovaj film ima neke kvalitete, na bilo kom nivou, onda su oni upravo vezani za utisak kako sve ovo deluje kao jedan izduvani mali ali zanimljivi mejnstrim film.

Ovaj film to sigurno nije, ali dok sam ga gledao iskreno sam poželeo da je malo “naduvan” i doveden u one neophodne dimenzije. Ovo nažalost nije nikakva avangarda, nije relevantan art house, on ovakav teško da je išta, ali ono što jeste je nešto što je moglo biti interesantno.

Moguće je da ovo nije bila namera autora, i da je moja recepcija šta je dobro ovde skroz promašila temu. Ali film svakako ništa nije pogodio. I to je šteta jer mislim da je ista ova ekipa mogla napraviti nešto znatno efektnije sa više truda, koncentracije i jasnijim idejama.