ZACK SNYDER'S JUSTICE LEAGUE

ZACK SNYDER’S JUSTICE LEAGUE je maltene četvoročasovna rekonstrukcija onoga što je on namenio publici u kasnu jesen 2017. godine ali nije uspeo da završi zbog nesagledive potodične tragedije i odluke studija Warner da dovede Jossa Whedona da upriliči nešto za bioskope.

Kada se pogleda Snyder Cut potpuno je jasno da nikada film ne bi u ovom trajanju išao u bioskope, uostalom i Snyderov cut bioskopske verzije je bio nešto kraći, ali je isto tako jasno da je Warner bio očajan onim što je video u ovom filmu. To je jedna troma celinqa kojoj treba dva i po sata da uopšte počne i javlja se duga ekspozicija sa čitavim nizom problema, da bi se onda u završnih sat i kusur desila bitka između Justice League i Steppenwolfa odnosno njegovih parademona.

I to je manje više to.

Problem ovako dugog okupljanja Justice League je u tome što je ogroman deo scena dat u flešbekovima, ali su sami flešbekovi strukturirani kao dramske scene iako je nama njihov ishod poznat i jasan, što znači da mi gledamo neku borbu a znamo šta je kraj, i tako nekoliko puta. Onda i kad imamo dramske scene, to su bitke u kojima nam je ishod dobro pzonat ne bi li nekako počeo film. I to gledamo dobrih dva i po sata.

Osnovna razlika u odnosu na dvočasovnu verziju jeste u tome što ovde ima dobrih scena, kojih kod Whedona uglavnom nema. Ima šta da se vidi, ali to su prizori i pojedinačne scene, ništa što bi oprabvdalo mukotrpna četiri sata gledanja svega toga.

U tom pogledu, SNYDER CUT jeste rekonstrukcija Snyderove vizije ali zapravo i nije jer on nikada ne bi zapravo pustio film od 232 minuta u bioskope. I samim tim ovo je neki perverzni director’s cut koji u sebi nosi dozu digniteta jer barem dosledno i bez pokušaja da se “izvadi” za greške ide tamo kuda je pošao a to je propast.

I čini se iz ove vizure da samo taj perverzni civilizacijski trenutak u kom se nalazimo, u kom su strip ektanizacije dosegle nivo A++ produkcija, mi mođemo da imamo film koji je iz istih razloga bio i razlog za očaj producenata i sada povod za ponos i diku.

I ja bih bio očajan da mi je reditelj još bez završenih efekata pokazao ovo i pitao me šta mislim. Ali isto tako potpuno razumem producente koji su sada ponosni zbog toga što su uspeli da naprave rekonstrukciju Umetnikove vizije i poude nešto bez sumnje monumentalno gledaocima koji su raspoloženi da to gledaju.

Samim tim reklo bi se da fanovi nisu odbacili JUSTICE LEAGUE zbog toga što je Warner uprskao film nego zato što se preko Whedona neuspešno “vadio”, kao ljutiita majka iz poznate pouke.

Film nema mnogo akcije, neke scene deluju bolje, recimo upad u banku u Londonu, to je dosta snađnije nego prvi put, a sve ostalo je raširenije, duže ali je jednolično, scene se mahom dešavaju noću u sličnim ambijentima, a za neke bih rekao da donose uvredljivo naivne konvencije na planu čiste geografije scene. Ovo nije pokušaj traženja sitnog realizma u nekakvoj strip-ekranizaciji, ovo je pokušaj afirmacije kakvog-takvog razuma koji je neophodan da bi takva celina funkcionisala. Recimo, scena borbe u tunelu na Stryker Islandu ima vanzemaljce koji preko pola sveta mogu da “osete” prisustvo nekog artefakta ali zato Batman, Wonder Woman, Flash i Cyborg ih slušaju iza leđa kao u dečjoj pozorišnoj predstavi.

Takvih gluposti ima toliko da potpuno razbiju taj ceo grimdark momenat koji se gradi kroz ceo Snyderov prosede. Međutim, poznato je da sam ja bio fan njegovih Supermana, i meni se taj pristup dopao, i bez njega danas ne bismo recimo imali seriju THE BOYS iako se ona tome ismeva na snimanju filmova o Vought Seven. Dakle, sam pristup je u redu, ali u ovom filmu je došlo do jednog ozbiljnog lutanja.

To lutanje se može na masi nivoa objasniti. Može biti da su u prva dva Nolan i Affleck imali bitniju ulogu. Oba su dovela njihove scenariste i nastajali su u periodima njihovih jakih akcija u Warneru. Dočim JUSTICE LEAGUE prvo deluje kao istovremeni skup velikih heroja, i nešto šti je na kraju krajeva nekako snimano usput, sa manje pažnje nego njihovi pojedinačni filmovi. Uostalom čimjenica je da su prva WONDER WOMAN, i prvi AQUAMAN uprkos tonalnom shiftu ka nekoj lakšoj i komičnijoj vrsti pristupa, ipak bili dobri i studiozno rađeni filmovi. JUSTICE LEAGUE zaista deluje kao da je bilo dosta komplikovane skuputu sve glumce na jednom mestu jer su bili raštrkani na radnim zadacima što u spoju sa slabim scenarijem, sa ispraznom pričom i sa slabim negativcem daje rezultate.

Steppenwolf uprkos malo redizajna i dalje nije negativac koji deluje kao problem za Justice League. Uostalom on je već na neki način i koncipiran kao Darkseidov uremljeni sluga. I te scene u kojima Steppenwold komunicira sa Darkseidom i njegovim izaslanicima su statični dijalozi dva CGI lika koji stoje i pričaju, bez neke tehničke ili glumačke bravure i to gledamo tri puta. To su neki faulovi zaista na nivou neukog studenta, i kako je Snyder završio sa takvim stvarima u filmu možemo diskutovati do u beskraj.

Kad je reč o specijalnim efektima, njih je u ovom filmu jako puno i reklo bi se da su privedeni tehničkim potrebama streaminmga, i to je legitimno. Ali isto tako sugerišu da je ovaj film umnogome i koncipiran kao nešto gde zvezde neće imati puno teškog snimanja na lokaciji. Otud je vrlo malo materijala za ovaj film dosnimavano i mahom se izrada ove verzije ticala post-produkcije.

Eto, dakle, videli smo i to. Drago mi je što ima zadovoljnih, ali SNYDER CUT nažalost nije ništa naročito osim jednog impozantnog poduhvata isteranog do kraja koji ostaje više kao kuriozitet za geekove, ali i za profesionalce da vide kako ponekad ima materijala kom nema spasa.