POSLEDNJA AVANTURA KAKTUS BATE

POSLEDNJA AVANTURA KAKTUS BATE Đorđa Markovića je ambiciozan ali na kraju ipak mlak i konfuzan dokumentarni film o mnogim temama, od kojih nijednu ne obrađuje ni adekvatno ni skrupulozno.

Ovo je film o Veljku Kockaru, predratnom strip crtaču i karikaturisti koji je radio za vreme rata da bi posle oslobođenja bio streljan za vreme crvenog terora. Istovremeno, ovo je film i o Aleksandru Zografu, strip autoru iz Pančeva koji je razvio interesovanje za slučaj Veljka Kockara kada je naišao na njegov neobični diznijevski strip Kaktus Bata. Konačno, sve ovo je i šira priča o temi karikature, umetničke slobode i represije.

U značenjskom i ideološkom smislu ovaj film je iskombinovao čitav niza nespojivih stvari. Uzdigao je Veljka Kockara na pijedestal umetnika koji je stradao ili greškom ili zato što je neko pogrešno razumeo ili zato što je neko zloupotrebio njegov dar, a jedino što na miru u filmu ne vidimo jeste Kockareva umetnost. Dakle, nemamo osnovnu informaciju o njegovom stilu, o tome čime se bavio. Ruku na srce, u animiranim deonicama biva oživljen njegov junak Kaktus Bata i to je lep detalj, ali se praktično ta stvar ne razrađuje u nekom jasnom smeru.

U filmu se čuje i vidi dosta toga ali ostajemo uskraćeni za to čime se bavio Veljko Kockar. Ne kažem ja da bi neki “dokaz” da je on bio dobar crtač ili veliki umetnik njegovu sudbinu učinila još tragičnijom, niti da bi obrnut slučaj, učinio njegovu tragediju manjom, ali ovo je jedan od onih filmova koji govore o umetnosti a završe najmanje se baveći onim od čega su počeli.

Kockar je streljan zbog toga što je radio u dizajn studiju Konstantina Kuznjecova, ruskog strip-autora, grafičkog dizajnera, “belog” izbeglice koji je tokom rata za naciste, dizajnirao i adaptirao već pripremljen dizajn iz Berlina. Iako film tvrdi da Kockar nikada nije radio za Kuznjecova, umesto da se posveti dokazivanju toga, bavi se time da se silom povežu propagandne karikature i slučaj Charlie Hebdo, a to nisu spojive stvari.

Strani sagovornici poput Roberta Crumba i Charlesa Alevrsona su tu da filmu dodaju production value, ali oni zapravo ne doprinose ovoj temi ni na koji referentan način. Naravno, zanimljivo je gledati Crumba jer on nije slučajno to što jeste ali u ovoj priči on je deplasiran zapravo.

Čitav niz takvih idejnih proizvoljnosti premrežava ovaj film. Tu sad više nije ni pitanje da li je ovaj film poslužio kao filmski izraz Srđana Cvetkovića i Koste Nikolića, a oni su ključni protagonisti od istoričara Drugog svetskog rata, pošto ove nije problem revizija ili ne, problem je što sve to nema smisla.

Isto važi i za Zografa koji je protagonista ovog filma ali ni on zapravo nije do kraja predstavljen kao glavni karakter, niti je do kraja objašnjen njegov umetnički rad. Tu onda nastupa i ta igrana nadogradnja gde se vrše ne samo rekonstrukcije već i lirski pasaži u kojima se javlja Kaktus Bata kao sporedni lik sa Zografom ali nažalost na kraju taj tehničko solidni detalj ne doprinosi naročito filmu.

Same rekonstrukcije su krute a ona kojoj muče Veljka Kockara ne bi li crtao deluje potpuno groteskno i besmisleno. Film traje oko sat vremena a dramaturgija se gradi na nategnutim, početnički postavljenim premisama i situacija, sa lažiranim radoznalostima i izrežiranim radovanjem kada se dođe do nekog otkrića. Sam element istrage i misterije je nategnuto i neubedljivo konstruisan.

Ambiciju ovog filma svakako treba poštovati ali rezultar je daleko slabiji od očekivanog. S jedne strane sveprisutan je utisak da imamo posla sa neostvarenim igranim filmom, a s druge strane ovako veliki tehnički trud i ovako široko zahvaćena tema rezultirali su sa jedva sat vremena filma. Naravno, formalno i to ga kvalifikuje kao dugometražni film ali realno po minutaži se nisu baš pretrgli. 

U KAKTUS BATI ima šta da se vidi, i evidentan je trud. Nažalost, zakazali su dramaturgija i idejni sloj. Kad govorim o dramaturgiji najmanje govorim o “scenariju” a mnogo više na generalna opredeljenja u svim segmentima filmskog izraza.

* * / * * * *