POPE JOAN

POPE JOAN Michaela Andersona je drugi film njegovog “papskog triptiha”, film snimljen po legendi o Papi Jovani koja je u međuvremenu osporena u istoriji ali je dugo vremena bila vrlo prisutna u javnosti. Sam film je prošao krupan recut po izlasku u bioskope gde je posle mlakog odziva kritike surovo skraćen i tom prilikom suštinski izmenjen.

Naime, Anderson je snimio film u kome postoje dve paralalne priče - jedna se zbiva u sadašnjosti a druga u prošlosti. U sadašnjosti jedna žena počinje da ima vizije u kojima joj se priviđa sudbina Pape Jovane. Ono što je međutim kroz recut urađeno jeste da je potpuno eliminisana ta inicijalna struktura sa obiljem flešbekova i flešforvarda i izgrađen je film koji realtivno linearno pripoveda tu legendu.

To rešenje samo po sebi ne bi bilo loše da sama priča o Papi Jovani nije komplimovana i dramaturški koncipirana kao flešbek, dakle sa vrlo specifičnom dramskom postavkom.  Kad kažem specifičnom pod tim mislim da postoji dosta elipsi između ključnih događaja i da je u tom pogledu film epizodičan.

Međutim, snimanje u Rumuniji i na Kipru, uz studije u Londonu i Andersonov vrlo vibrantan vizuelni izraz čini ovo zanimljivim filmom. Za razliku od filma THE SHOES OF THE FISHERMAN koji je snimio neposredno pre ovog i njime započeo svoj “papski triptih”, ovde je Anderson u pogledu inscenacije mnogo inspirisaniji i angažovaniji.

Uprkos tome što sam scenario zavisi od nekih konvencija klasicističke drame tipa kako junaci ne vide neke očigledne stvari, recimo da je Papa žena, kao i u pogledu konstrukcije ključnih dramskih čvorišta, POPE JOAN je film smešten u “prljavi Srednji vek” prepun nasilja, prevara, nelojalnosti, silovanja, licemerja, neprincipijelnih saveza crkve i velikaša. Dakle, u tom pogledu 9. vek koji prikazuje Michael Anderson vrlo je interesantan i energičan a tome doprinose autentične rumunske i kiparske lokacije.

Liv Ullman u glavnoj ulozi donosi svoj eterični kvalitet na kom je izgradila reputaciju. Maximilian Schell je izuzetno harizmatičan kao crkveni slikar koji dolazi u samostan, dočim je Franco Nero mogao postići i više kao princ kog Papa Jovana zavoli i koji dovodi do njegog sloma.

Završna scena kraja Pape Jovane je punokrvni horor. Uprkos tome što “naglo” završava film u onoj skraćenoj verziji, scena je vrlo moćno i pokazuje svu vizuelnu sugestivnost Andersonovog rukopisa.

Za razliku od THE SHOES OF THE FISHERMAN koji je imao vrlo zapetljanu i ekskluzivnu idejnu dimenziju, POPE JOAN se može posmatrati kao dekonstrukcija crkvene istorije koja cilja da pokaže jedan surov period, okolnosti u kojima žena može da izbori mesto namenjeno muškarcu ali i nesavladiva iskušenja koja nosi moć.

Uprkos tome što POPE JOAN ima nekoliko trenutaka u kojima sugeriše da je Papa Jovana bila vođena i emancipatorskim ambicijama u odnosu na položaj žena, ne možemo reći da je ovo feministički film jer nažalost glavna junakinja postaje po svemu jednaka muškim likovima i u pogledu onog što je dobro i onoga što nije. Otud je ovaj film zagrebao dsota potencijalnih značenja, ali nijedno nije produbio. Ipak, uz sve nedostatke, POPE JOAN je uzbudljivo filmsko iskustvo i u vreme izlaska svakako jedan od zanimljivih prikaza Srednjeg veka.

* * 1/2 / * * * *