Pogledao sam ALLELUIA Fabrice du Welza. Rekao bih da se u poslednjih par filmova igra sa formama koje ne poznaje baš najbolje, s tim što se u filmu ALLELUIA nije propisno izbrukao kao u onom strašnom policijskom filmu. Ovog puta du Welz pravi film u maniru francuske erotske drame sedamdesetih, ukršten sa chabrolovskim trilerom i u pogledu tog retro štimnuga jasno aludira na Novi talas, i na njihovu fascinaciju Amerikom, ali se nadovezuje i na ovaj dosta opskurni talas američkog indie horora u kome se za potrebe strave i užasa priziva epoha.
ALLELUIA je baziran na dve konvencije koje su nespojive. S jedne strane film se dešava danas, i junaci se upoznaju preko dating sajta, vozila koja se kreću gradovima su savremena itd. a dizajn i odnosi među likovima su potpuno retro i jedino su mogući pod pretposavkom da ljudi žive najmanje kao u sedamdesetim. Situacije u koje junaci du Welzovog filma upadaju su najmanju ruku arhaizirane, i tu on pravi nedovoljnu modernizaciju istinite priče na koju se oslonio.
Da je ovo neki istočnoevropski film, i da je reč o nekom debitantu ili manje afirmisanom autoru, sigurno da bi i moj utisak bio povoljniji. Međutim, autor du Wlezovog kalibra bi morao biti inventivniji i maštovitiji, ne samo od pokušaja da kroz puku invokaciju epohe stvori atmosferu već i da radnju pomeri od nabrajanja seksualnih odnosa glavnih junaka odnosno glavnog lika i žena koje zavodi. Film u tom pogledu ume da zaliči na rad nekog umornog erotomana, poput Lordana Zafranovića u poznoj fazi, ili nekog nemaštovitog debitanta.
ALLELUIA je film krupnih planova koji uspeva da povremeno jako dobro funkcioniše na nivou pojedinačnih scena. Ipak, kao celina ne uspeva da bude ubedljiv. Tome doprinosi i kriptični kraj.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment