INSIDE OUT

Pogledao sam INSIDE OUT Petea Doctera, novi Pixarov film koji predstavlja novi korak napred za ovaj studio, za koji ne možemo reći da je proteklih godina bio u stagnaciji, ali sasvim sigurno jeste koračao utabanim stazama nastavaka i nekim “tipičnijih” animiranih radova koji se nisu znatnije razlikovali od konkurencije, došavši do tačke da ga Warner po relevantnosti i prestigne svojim LEGO filmom (kada doduše Pixar nije ni imao svog takmaca) odnosno da mejnstrim Disney produkuje par ozbiljnih konkurenata, tu pre svega mislim na WRECK-IT RALPH.

INSIDE OUT je po mnogo čemu sličan WRECK-IT RALPHu, pre svega po toj ideji da se kroz animaciju “prodre unutar” nekog nefilmičnog procesa i da se on vizuelno i narativno razloži. U slučaju INSIDE OUT reč je o misaonim procesima, o emocijama, čovekovoj ličnosti, sećanjima, podsvesti i sl. Mnogi kritičari navode da je dekonstrukcija koju vrši INSIDE OUT nešto najradikalnije što je do sada urađeno u mejnstrim animaciji, s tim što ja ne bih išao toliko daleko jer je WRECK-IT RALPH otišao podjednako daleko u svetu gejminga, čak bih rekao da je RALPH otišao možda i nekoliko koraka dalje u ideološkom tumačenju ove pojave.

INSIDE OUT je s druge strane film koji ima veći efekat jer je naprosto okrenut nečemu što je svima prepoznatljivo, to je ljudski um, a kroz simpatične likove, maštovite situacije i pre svega jako lucidne analogije uspeva da prikrije svoj zapravo mehanicistički pristup objašnjenju mentalnih procesa. Emocije koje su glavni likovi filma u jednom trenutku postaju karakteri koji imaju character arc, menjaju se, odnosno kroz promenu konteksta postaju korisne čak i onda kada su naizgled destruktivne poput Tuge.

Ako bih govorio o čisto kinestetičkim kvalitetima, ali i emociji, RALPHa bih smestio ipak iznad INSIDE OUT. Međutim, gledano sa strane, INSIDE OUT je film sazdan isključivo od pameti, više od pojmova nego od “čisto filmskih” ideja i u tom smislu, Docter je postigao neke neverovatne stvari.

Naime, INSIDE OUT je maštovit, razigran i dinamičan, podjednako deci kao i odraslima, ali nikada ne gubi iz vida dve dimenzije - jednu edukativnu za decu i jednu vrlo elegičnu, gotovo opipljivo sentimentalnu, za odrasle. Tematizovanje pameti kroz pametna rešenja, deluje kao pravi spoj i INSIDE OUT jeste sve ono što se očekuje od Pixara ali je i jedna intelektualna igra u isto vreme gde se utrkuju pojmovi iz psihologije sa maštom autora.

Otud na polju čiste “univerzalnosti” teme, INSIDE OUT automatski nadmašuje RALPHa, premda, ostaje antilakanovski, odnosno izostavlja ideologiju iz svog diskursa, što je možda i dobro. Um je prikazan kao kolektiv koji čine emocije, sećanja, imaginarni prijatelji, kreatori snova, ali odlikuje ga neverovatno odsustvo socijalne mobilnosti. Zaplet se dotiče upravo tog segmenta, dve emocije, mismatched Radost i Tuga ispadaju iz centra u kome treba da se nalaze i odlaze u pogrešan deo uma, ali kada zajedno sa sobom u idejni centar junakinje pokušaju da povuku njenog imaginarnog prijatelja koji je osuđen na obsolenciju, ne samo da u tome ne uspeju, već njegovo žrtvovanje predstavlja sine qua non njihovog povratka na mesto gde treba da budu, i očuvanja poretka. Dakle, um je konzervativno mesto čiji razvoj ne može biti dostignut kroz mobilnost elemenata, naprotiv, svaka moilnost elemenata uzrokuje patologiju, duševnu bolest, ali može se odvijati kroz učenje kako da se nedostaci pretvore u prednosti.

U tom pogledu zanimljivo je kako se manifestuje sazrevanje junakinje. Naime, na početku je osnovni cilj svih emocija da ona bude srećna, i sve to remeti Tuga koja takođe želi da bude srećna i zato je aktivna, mada ne kao negativac, već više kao trapavi sidekick. Trenutak u kome Tuga precizno može da interveniše za dobrobit junakinje predstavlja trenutak njenog sazrevanja, izlazak iz depresivne epizode, ulazak u stanje “aktivne depresije”, funkcionisanje uprkos brojnim nezadovoljstvima.

Taj kraj u kome se rekonstituiše um bez socijalne mobilnosti u kome se čak i najnežnija sećanja moraju žrtvovati za dobrobit celine ličnosti, kao i sazrevanje koje čini sposobnost da se tuga stavi u funkciju očuvanja ličnosti, daje filmu finu dozu desnog “realizma”, što je gotovo paradoks ako imamo u vidu da je ovo maštoviti animirani film koji bi valjda trebalo da nas neprestano uveseljava i raduje.

Docter je pokazao ogroman talenat svojim ranijim filmovima, među kojima je i UP, vizuelni omaž Dobrici Ćosiću i Zoranu iz TITO I JA, pa samim tim ni ne treba previše objašnjavati sa koliko je veštine realizovan INSIDE OUT. Međutim, ono što ovaj film prikazuje i vrlo složena emocija koju stvara i zaključci koje donosi, vrlo su zreli i ne podilaze publici.

Otud je INSIDE OUT upravo onaj primer filma kakav bi trebalo da iziskuje ogromna finansijska i stručna ulaganja kakva samo Holivud može da napravi, a prečesto ih razbacuje na besmislice, bez značenja i mogućnosti da traju. Srećom, za razliku od Birdovog TOMORROWLANDa, Docterov film je uspeo da iskomunicira i sa publikom. Dakle, Disneyev ovogodišnji pokušaj da mu blokbasteri koketiraju sa smislom nije dva puta kažnjen.

INSIDE OUT upravo stoji kao opozicija onome što je predstavljao FURY ROAD, i to još jasnije predstavlja od TOMORROWLANDa. 

* * * * / * * * *