L’ENLEVEMENT DE MICHEL HOUELLEBECQ

Pogledao sam L’ENLEVEMENT DE MICHEL HOUELLEBECQ Guillaumea Niclauxa, reditelja čiji sam rad upoznao kroz pokušaj komercijalne afirmacije u ekranizaciji Jean-Christophe Grangea. Taj film mi je bio grozan a nažalost ni ovaj nije mnogo bolji ali je svakako znatno zanimljiviji.

Niclaux je napisao i režirao film u kome Houellebecq igra samoga sebe. Posle režije, očigledno je da Houellebecqa zanima dalje bavljenje filmom, kroz glumu, o čemu svedoči i potonje igranje u filmu NEAR DEATH EXPERIENCE. Zanimljivo je kako su francuski pisci skloni ulasku u svet filma daleko izvan okvira scenaristike. Još je zanimljivije to kako se od nove generacije možda ponajbolje u tome snašao Beigbeder, ne samo zato što mu je 99 FRANCS režirao Kounen već i u svojoj samostalnoj režiji oko koje je dosta oklevao upravo imajući u vidu Houellebecqov rediteljski fijasko. Međutim, ova Beigbederova režija kudikamo je bolja od njegovih recentnih romana, i radije bih gledao njegov novi film nego čitao novi rukopis.

Houellebecq u ovom filmu igra samog sebe, u prenaglašeno deglamurizovanoj fazi, kada je izgubio zube, i njegova pojava na ekranu bez ikakve sumnje nosi određeni bizarni magnetizam koji verovatno treba pripisati njegovoj reputaciji, ali opet ne bih rekao da u njemu i inače nema neke filmičnosti.

Ono što je okosnica filma jeste komični triler o otmici Houellebecqa od strane nesposobne bande nejasnih motiva, koja postepeno sve više počinje da pokazuje fascinaciju njime kao sagovornikom, kao arbitrom za razna pitanja, i nikada ne prestaje da ga tretira kao zvezdu što dostiže svoj vrhunac kada mu angažuju prostitutku kao rođendanski poklon.

Ideja da nečiji status javne ličnosti spontano transcendira jasnu kriminalnu nameru otmičara i da oni umesto koristi od otkupa, počinju da imaju korist od komunikacije sa tim čovekom, prilično je interesantna. Međutim, Niclaux uspeva tek da zagrebe ovršinu te teme.

Za početak, iako Houellbecq bez ikakve sumnje deluje kao nadahnut interpretator igrajući samoga sebe, ni u jednom trenutku ovaj film ne izlazi izvan okvira internog vica čija ciljna grupa mora poznavati opus ličnosti o kojoj film govori. Dakle, Michel Houellebecq iz naslova nije uspeo da bude ime lika već samo ime ličnosti čiji fanovi treba da gledaju ovaj film.

Niclaux je dakle propustio priliku da izgradi nešto više na bazi ready madea koji nudi sam Houellebecq. Samim tim, ovde imamo delo u kome se protagonista na pogrešan način izdiže iznad celine i na kraju sve deluje kao vrlo bizaran vid samopromocije i pokušaja da se ukoreni imidž neuglednog samotnjaka koji Houellebecq gaji, naročito u poslednje vreme.

Ovaj film korespondira i sa autorefleksijom njegovog tada aktuelnog romana MAPA I TERITORIJA, čak su neki zaključci o Thierry Joncquetu preneti iz romana u film, unutar monologa o nekadašnjoj vitalnosti francuskog krimića.

Niclaux se u formalnom pogledu drži nekog osušenog, festival-ready realizma, sa kadriranjem koje deluje kao da je kamera pre svega postavljena da bi zabeležila autentičnost junaka. Međutim, to je paradoksalna pozicija jer Houellebecq jeste stvarna ličnost ali okolnosti u kojima se našao, uprkos dobrim pokušajima, ne uspevaju da opravdaju taj prizvuk “autentičnosti” za kojim Niclaux traga.

U određenom smislu, ovaj film ima i critic-proof dimenziju, kao da je reč o ENTOURAGEu za intelektualce. I zbilja, u ovom filmu imamo upravo to, intellectual-porn razgovore, apstraktan zaplet, satiru, sve one obavezne figure koje bi intelektualac mogao očekivati.

Taj trenutak u kome Houellebecq pristaje da od pisca postane celebrity desio se mnogo ranije, ali ovim filmom je to bez ikakve sumnje ozvaničeno.

Jedino što nemamo jeste ona supstanca koju bi Houellebecq ili intelektualistički film morao da nam ponudi, i zato ENTOURAGE ostaje pošteniji produkt od ovoga. 

* * / * * * *