IT FOLLOWS

IT FOLLOWS Davida Roberta Mitchella, posle dužeg vremena jeste istaknuti novi horor vredan umerene ažnje, iako sam gledajući ga u mnogo navrata razmišljao da li je ovo uopšte horor, i imao prilične padove koncentracije. Naravno, dileme u pogledu žanra i padovi koncentracije nisu direktno povezani, ali ilustruju jedan zajednički korpus problema ovog dela. 

IT FOLLOWS je film koji se nalazi negde na ničijoj zemlji između indie filma i horora i u tom smislu zaslužuje pažnju jer predstavlja film koji na kraju cele priče ipak jeste žanrovski ali istovremeno želi da održi integritet likova i pokušava nešto da kaže.

Isto tako, IT FOLLOWS je uspeo da postigne izvanredan uspeh u bioskopima što znači da je uspeo da publiku ubedi u to da je horor i da sledstveno tome možemo očekivati još jači prodor indie estetike u mejnstrim žanra. Mumblegore imamo već godinama, indie glumce u hororu takođe, ali oni su se kroz radove aitora poput Ti Westa kretali marginama distribucije. IT FOLLOWS je uspeo se “poveže” sa mladom horor publikom i to je veliki korak.

Vratimo se integritetu likova i želji da se nešto kaže…

Nažalost, to što pokušava da kaže bilo moderno u hororu dosta davno, i to nije toliki problem, seksualnost sama po sebi nikada neće izaći iz mode kao podtekst ili čak glavna tema u ovom žanru. Međutim, film je smešten u sadašnje vreme a odaje utisak jednog prilično arhaičnog pogleda upravo na libidinalnu akonomiju svojih junaka. Otud i Mitchell svesno ovu savremenu priču pokušava da distancira od aktuelnog trenutka, recimo glavni junaci se voze isključivo kolima iz osamdesetih, žive u kućama bez modernih tehničkih pomagala i sl. ali ukupno uzev, ostatak sveta ipak živi u sadašnjosti.

Ako imamo u vidu senzibilitet savremenog sveta, ova priča o đavolu koji je došao po svoje deluje prilično deplasirano. Ako je đavo i došao po svoje, savremeni tinejdžeri su ga zaklali i ispekli na ražnju. Otud, film ne samo po svom dizajnu nego i po odnosima među likovima i njihovim problemima deluje pomalo arhaično, i ta okrenutost epohi klasika žanra ima sličnu funkciju kao u BABADOOKu, s tim što je ovo mnogo bolji film.

U domenu filmskog horora, Mitchell se bavi premisom koja je opet pa na granici filmske održivosti. Izolovani junaci “bez ikog svog” pokušavaju da se obračunaju sa zanimljivim, ali opet krajnje nekonzistentnim utvarama, i nedostatak konkretne “mitologije” ovih spektralnih pretnji koje se ponašaju kao seksualno prenosiva duševna bolest, umanjuje ubojitost ovog horora, i sve do samog finiša tretman tih “pretnji” graniči se sa indie psihološkom dramom.

Ideja seksualno prenosive duševne bolesti nosi u sebi puno potencijala, naročito sada kada smo se našli u dobu smrti novih i velikog kambeka starih STDjeva, kada je sifilis postao opasniji od HIVa, no Mitchell nije ispratio taj preokret. Rekao bih čak da se u njegovom svetonazoru ni HIV još nije pojavio kao podtekst iako je hororom protutnjao pre dvadesetak godina kroz vampirski film.

Otud i prelazak u domen horor mehanike, donosi i olakšanje i “pojeftinjenje” svega onoga što je Mitchell strpljivo gradio. Nekonzistentnost pretnje na kraju nažalost nije uspeo da konvertira u horora vrednu iracionalnost.

Na kraju, kada se podvuče crta, Mitchellov film najlaskavije rečeno deluje kao nezvanični rimejk Alfredsonovg LAET DEN RATTE KOMMA IN. Doduše, američki rimejk Matta Reevesa je daleko bolji i konzistentniji od Mitchellovog filma.

Međutim, Alfredsonov pogodak od pre nekoliko godina jeste prava referenca, ne samo zato što se u završnoj sceni na bazenu IT FOLLOWS pretvara u skoro pa direktnu imitaciju tog filma. I ovog puta imamo film koji pokušava da stavi akcenat na likove, da priđe hororu iz jednog kontra ritma, i to ne da bi bio neki single-scare borefest nego upravo u pokušaju da bude nešto više.

Ne osećam se uskraćeno zbog činjenica da ovaj film na kraju nije “bio nešto više” jer uprkos tome što je u domenu horora ipak podbacio, pokušao je da to nadoknadi nekim fundamentalnim kvalitetima u pogledu rada sa glumcima, fotografije i muzike.

Nažalost, u ovom filmu je ono što je dobro mahom bajato, i ta druga ruka mi je poprilično zamorna. Seksualna politika IT FOLLOWSa deluje kao nešto što bi inspirisalo SCREAM, kao film koji bi kod Kevina Williamsona bio referenca, a muzika na liniji Tangerine Dream je izvanredna, ali kao da je odsivrana u nekom drugom vremenu i za neki drugi film, pa se slučajno našla kao temp track kod Mitchella.

To su ave problemi koje Alfredson recimo nije imao.

No, fascinacija osamdesetim i pokušaj da se stvori film koji maltene više liči na horor osamdesetih nego što su oni ličili, izuzetno je prisutna kod indie reditelja sa žanrovskim aspiracijama. Ovog puta taj fetišizam nije kažnjen ostankom filma na margini, ali ne bih rekao da je izuzev lepog detalja samog za sebe kao što je skor doneo neku naročitu korist filmu.

No, svi ove nedostaci na stranu, IT FOLLOWS je film koji skoro neprekidno uspeva da bude zanimljiv, kvalitetno realizovan, i na duže staze značajan kao balvan koji je otvorio kapije velikih komercijalnih rezultata hororima indie senzibiliteta. 

* * * / * * * *