Juče sam overio hrvatski udbaški diptih - srednjemetražni film Miljenka Brlečića DUGA PONOĆ i celovečernji film KRADLJIVAC USPOMENA Vicka Ruića.
DUGA PONOĆ Miljenka Brlečića je adaptacija proze Antuna Šoljana u kojoj glavnu ulogu igra Miki Manojlović. Ovaj srednjemetražni film je eksploatisan pre svega kao TV rad tako da ga možemo tumačiti i kao deo te forme. Priča prati ispovest nekadašnjeg likvidatora DBa koji je ubijao ustašku emigraciju po Evropi i bio je specijalizovan za likvidacje koje liče na samoubistvo. U jednom trenutku dobija zadatak da likvidira svog kolegu koji se odmetnuo.
DUGA PONOĆ je kamerna drama i naizgled uzbudljiva priča koju sam opisao mahom se ispoljava kroz dijaloge. Narativ je začuđujuće jednostavan i umesto klimaksa, samo se ugasi. Iako je angažman Mikija Manojlovića doneo utisak da je reč o projektu više klase, režija i scenario su osrednji, jednolični i na kraju rezultiraju krajnje marginalnim delom.
Dugometražni film Vicka Ruića KRADLJIVAC USPOMENA je po stepenu konfuzije sličan BALKANSKIM PRAVILIMA Darka Bajića, samo što je za razliku od Bajićevog filma snimljen sa nekoliko puta manjim budžetom i sa daleko manje veštine. Vicko Ruić spada u red najneobičnijih frontmna jugoslovenskog filma, sa glavnom ulogom u filmu NAJBOLJI u kojoj nije postigao tomkruzovski uspon kakav je trebalo da generiše taj projekat. U međuvremenu je Ruić napustio glumu i postao reditelj i producent.
KRADLJIVAC USPOMENA je po kvalitetu tehničke realizacije na nivou slabije hrvatske televizijske serije, uostalom u vreme njegovog izlaska već je postojala Majetićeva UROTA.
Sam narativ je prepun digresija, mistifikacija i izložen je na način koji onemogućava praćenje čak i najstrpljivijem gledaocu. Spremnost da se u filmu pominju prava imena, recimo ime Gojka Šušaka, i to kao jednog od učesnika zavere meni sugeriše da je film možda želeo da se obrati javnosti i sa nekakvom ambicijom da rasvetli neki tamo poznati slučaj. Ipak, meni je izmaklo to na šta Ruić tačno aludira.
U svakom slučaju, bez estetizacije BALKANSKIH PRAVILA ili pulpy energije Mikija Stamenkovića, Ruićev naslov nema šta da traži u panteonu jugoslovenskih filmova o Službi, ali mu svakako na neki način pripada. Štaviše, postoji vrlo zanimljiva potreba autora tih filmova da svoje fikcionalne narative zapapre aluzijama na poznate događaje i stvarne ličnosti ali da u tome nikada ne istraju, ne idu do kraja.
* 1/2 / * * * *
DUGA PONOĆ Miljenka Brlečića je adaptacija proze Antuna Šoljana u kojoj glavnu ulogu igra Miki Manojlović. Ovaj srednjemetražni film je eksploatisan pre svega kao TV rad tako da ga možemo tumačiti i kao deo te forme. Priča prati ispovest nekadašnjeg likvidatora DBa koji je ubijao ustašku emigraciju po Evropi i bio je specijalizovan za likvidacje koje liče na samoubistvo. U jednom trenutku dobija zadatak da likvidira svog kolegu koji se odmetnuo.
DUGA PONOĆ je kamerna drama i naizgled uzbudljiva priča koju sam opisao mahom se ispoljava kroz dijaloge. Narativ je začuđujuće jednostavan i umesto klimaksa, samo se ugasi. Iako je angažman Mikija Manojlovića doneo utisak da je reč o projektu više klase, režija i scenario su osrednji, jednolični i na kraju rezultiraju krajnje marginalnim delom.
Dugometražni film Vicka Ruića KRADLJIVAC USPOMENA je po stepenu konfuzije sličan BALKANSKIM PRAVILIMA Darka Bajića, samo što je za razliku od Bajićevog filma snimljen sa nekoliko puta manjim budžetom i sa daleko manje veštine. Vicko Ruić spada u red najneobičnijih frontmna jugoslovenskog filma, sa glavnom ulogom u filmu NAJBOLJI u kojoj nije postigao tomkruzovski uspon kakav je trebalo da generiše taj projekat. U međuvremenu je Ruić napustio glumu i postao reditelj i producent.
KRADLJIVAC USPOMENA je po kvalitetu tehničke realizacije na nivou slabije hrvatske televizijske serije, uostalom u vreme njegovog izlaska već je postojala Majetićeva UROTA.
Sam narativ je prepun digresija, mistifikacija i izložen je na način koji onemogućava praćenje čak i najstrpljivijem gledaocu. Spremnost da se u filmu pominju prava imena, recimo ime Gojka Šušaka, i to kao jednog od učesnika zavere meni sugeriše da je film možda želeo da se obrati javnosti i sa nekakvom ambicijom da rasvetli neki tamo poznati slučaj. Ipak, meni je izmaklo to na šta Ruić tačno aludira.
U svakom slučaju, bez estetizacije BALKANSKIH PRAVILA ili pulpy energije Mikija Stamenkovića, Ruićev naslov nema šta da traži u panteonu jugoslovenskih filmova o Službi, ali mu svakako na neki način pripada. Štaviše, postoji vrlo zanimljiva potreba autora tih filmova da svoje fikcionalne narative zapapre aluzijama na poznate događaje i stvarne ličnosti ali da u tome nikada ne istraju, ne idu do kraja.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment