Pogledao sam L'AMOUR DURE TROIS ANS rediteljski debi književnika Fredericka Beigbedera. Kada je Houellebecq doživeo fijasko sa svojim rediteljskim prvencem, Beigbeder se uplašio i umalo odustao od svoje režije. Međutim, na kraju je ipak snimio film i uprkos tome što je daleko slabiji pisac od Houellebecqa, rekao bih da je do sada mnogo bolje profilisao svoje ekranizacije. Prvo, Kounenova ekranizacija njegovog romana 99 FRANCS je bolja od svake ekranizacije Houellebecqovih i njegova prva režija je takođe bolja.
Roman po kome je ovaj film snimljen spada među Beigbederova slabija dela i karakteriše ga epizodična, dotovo dnevnička struktura, sporadično liči na kolekciju kolumni. Međutim, film koji je nastao iz romana ima dosta solidnu strukturu. Jednostavna ljubavna priča je u centru, a žanr je romantična komedija, doduše woodyallenovskog tipa jer glavni junak često izlazi iz same scene i nudi opservacije, delom probijajući četvrti zid, delom intelektualizujući unutar dramske scene.
Beigbederova režija je u vizuelnom pogledu zapanjujuće sigurna. Naravno, sigurno je imao saradnike koji su mu pomogli da artikuliše svoju ideju, međutim čini mi se da je upravo zbog Houellebecqovog fijaska stavio naročit akcenat na vizuelnu ekspresiju tako da se za L'AMOUR DURE TROIS ANS može reći da izgleda kao Woody Allen na steroidima. Iako, u vizuelnom pogledu ne dostiže "ludilo" Kounenovog 99 FRANCS, mislim da je svakako na tom tragu.
Beigbeder je uvek insistirao na tome da su protagonisti njegovih romana piščev alter-ego. U 99 FRANCS Kounen to rešava u jednom sjajnom detalju, dočim sam Beigbeder pronalazi glumca koji liči na njega - Gaspard Proust ima vrlo slične crte lica a sam Beigbeder ima cameo slično filmu 99 FRANCS.
Poređenja sa Kounenovim filmom su neumitna, ne samo jer se radi o uspešnoj ekrtanizaciji već i zato što Beigbederovi romani imaju "uniformni" stil pa je logično da i filmovi nastali po njima imaju određene sličnosti, naročito kada je uspostavljena određena uspešna formula.
I zbilja, 99 FRANCS i L'AMOUR DURE TROIS ANS imaju nešto zajedničko, pre svega u pogledu vizuelne ekspresije s tim što je 99 FRANCS daleko radikalniji, a L'AMOUR na određeni način čak deluje i kao pokušaj da se Beigbeder umekša i plasira sentimentalnijoj publici.
U svakom slučaju, strah od Houllebecqove sudbine pokrenuo je Beigbedera da snimi zanimljiv film i jedan od bolje režiranih radova koje potpisuju književnici, ako ne računamo fenomen vrlo ozbiljne rediteljske karijere Michaela Crichtona.
Ono što se na kraju javlja kao ključni problem filma jeste zapravo nešto što potiče iz romana, iako postoji zaplet koji pomaže da se scene i autorove teze nanižu, i uprkos tome što taj zaplet ima sve potrebne elemente, oseća se da je priča u ovom filmu ipak prevashodno samo u funkciji mehanike, i da su njegovi glavni aduti u dijalozima/monolozima/stavovima glavnog junaka. Kada bude prevazišao taj problem svoje proze na ekranu, Beigbeder će moći da se poredi sa Crichtonom.
* * * / * * * *
Roman po kome je ovaj film snimljen spada među Beigbederova slabija dela i karakteriše ga epizodična, dotovo dnevnička struktura, sporadično liči na kolekciju kolumni. Međutim, film koji je nastao iz romana ima dosta solidnu strukturu. Jednostavna ljubavna priča je u centru, a žanr je romantična komedija, doduše woodyallenovskog tipa jer glavni junak često izlazi iz same scene i nudi opservacije, delom probijajući četvrti zid, delom intelektualizujući unutar dramske scene.
Beigbederova režija je u vizuelnom pogledu zapanjujuće sigurna. Naravno, sigurno je imao saradnike koji su mu pomogli da artikuliše svoju ideju, međutim čini mi se da je upravo zbog Houellebecqovog fijaska stavio naročit akcenat na vizuelnu ekspresiju tako da se za L'AMOUR DURE TROIS ANS može reći da izgleda kao Woody Allen na steroidima. Iako, u vizuelnom pogledu ne dostiže "ludilo" Kounenovog 99 FRANCS, mislim da je svakako na tom tragu.
Beigbeder je uvek insistirao na tome da su protagonisti njegovih romana piščev alter-ego. U 99 FRANCS Kounen to rešava u jednom sjajnom detalju, dočim sam Beigbeder pronalazi glumca koji liči na njega - Gaspard Proust ima vrlo slične crte lica a sam Beigbeder ima cameo slično filmu 99 FRANCS.
Poređenja sa Kounenovim filmom su neumitna, ne samo jer se radi o uspešnoj ekrtanizaciji već i zato što Beigbederovi romani imaju "uniformni" stil pa je logično da i filmovi nastali po njima imaju određene sličnosti, naročito kada je uspostavljena određena uspešna formula.
I zbilja, 99 FRANCS i L'AMOUR DURE TROIS ANS imaju nešto zajedničko, pre svega u pogledu vizuelne ekspresije s tim što je 99 FRANCS daleko radikalniji, a L'AMOUR na određeni način čak deluje i kao pokušaj da se Beigbeder umekša i plasira sentimentalnijoj publici.
U svakom slučaju, strah od Houllebecqove sudbine pokrenuo je Beigbedera da snimi zanimljiv film i jedan od bolje režiranih radova koje potpisuju književnici, ako ne računamo fenomen vrlo ozbiljne rediteljske karijere Michaela Crichtona.
Ono što se na kraju javlja kao ključni problem filma jeste zapravo nešto što potiče iz romana, iako postoji zaplet koji pomaže da se scene i autorove teze nanižu, i uprkos tome što taj zaplet ima sve potrebne elemente, oseća se da je priča u ovom filmu ipak prevashodno samo u funkciji mehanike, i da su njegovi glavni aduti u dijalozima/monolozima/stavovima glavnog junaka. Kada bude prevazišao taj problem svoje proze na ekranu, Beigbeder će moći da se poredi sa Crichtonom.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment