Pogledao sam THE WORLD'S END Edgara Wrighta, završni deo Cornetto trilogije filmova. Za razliku od prva dva, u kojima su se Wright i Pegg bavili britanskom interpretacijom američkih žanrovskih tradicija, ovde se bave modernom, gotovo amerikanizovanom interpretacijom britanskih. U tom pogledu, Wright obrće svoje ciljeve ali i nudi rezultat koji je ako ne isključivo slabiji a ono nesumnjivo manje zanimljiv u odnosu na ono što je radio ranije.
Naime, invazija zombija i američki buddy cop flick su delovali jako efektno u britanskom ambijentu, kome to nije pristajalo a ovog puta imamo žanrovsku matricu koja je prilagođena britanskom ambijentu, naprosto zato što je u njemu i nastala, pa film iskoračuje mnogo manje iz onoga što smo već videli u DOCTOR WHO ili u QUATERMASSu. Ono po čemu se suštinski razlikuje jeste što sada Wright ne izbegava produkciono komplikovanije scene što je bilo svojstveno tim serijalima, već uživa u prikazima vrlo zanimljivih fizičkih konfrontacija i sl.
Drugi problem filma jeste ansambl likova kojima su okruženi Pegg i Frost. Likovi su zanimljivi, glumci koji igraju su sjajni, ali čini se da su manje-više motivi tih junaka ipak malo duplirani i da nije bilo potrebe da kanonski duet ima još tri pratioca. Svakako da su neki od tih likova neophodni, ali nisu svi neophodni tako da neki od njih opstaju tu više na bazi glumačkih bravura i inteligentnih dijaloga nego po tome što su bitni za zaplet. Najjači kandidat za izbacivanje je lik prodavca automobila kog igra Eddie Marsan.
No, Edgar Wright i Simon Pegg su napisali inteligentan scenario koji pokazuje njihovu potrebu da se u završnom filmu pozabave temom starenja i nostalgije koja im nije svojstvena, i rekao bih da svi ovi bazični problemi zapravo proističu iz njihove potrebe da možda i silom povežu svoju elegiju sa nekom žanrovskom matricom koja se očekuje. Čini se da po prvi put junaci imaju potpuno paralelnu sudbinu u odnosu na ono što je "žanrovski" domen. Štaviše, žanrovska priča je upravo u prvom planu kao ideološka refleksija problema junaka i to je inteligentan aspekt, međutim ono što nedostaje je instinktivno povezivanje tog žanrovskog i ideološkog ključa sa melodramom junaka. Slično HOT FUZZu i u THE WORLD'S ENDu, britanska varošica postaje poprište velikog žanrovskog zapleta, ali ovog puta to je zaplet koji je i inače karakterističan za te ambijente, i odavno je korišćen za reflektovanje kontradikcija iste te varošice. Samim tim, utisak junaka koji imaju kada se suoče sa "body snatchingom" nije preterano autentičan, a u SHAUNu i HOT FUZZu je upravo taj jedinstven odnos junaka sa zapletom bio ključni adut.
Sve u svemu, čini se da je THE WORLD'S END ipak drugačiji od SHAUNa i FUZZa po tome što ga je Wright snimio između dva svoja holivudska projekta, i da je samim tim za razliku od filmova sa kojima se probijao, ovo više njegov "usputni" rad.
No, sve ove primedbe na stranu, THE WORLD'S END je vrlo dinamičan, zabavan i pametan kako na nivou pojedinačnih scena i rediteljskih rešenja tako i na nivou celine u formalnom pogledu. Ono što umanjuje značaj ovog filma upravo jesu SHAUN i FUZZ koji su podigli standard očekivanja od Wrighta i njegovog dela scene uopšte. Međutim, dijalozi su britki kao malo gde a inscenacija pojedinih situacija je izvanredna, gotovo jackiechanovska u svojoj baletskoj preciznosti. Kao i inače, Wright je majstor detalja i oni ovde dobijaju zasluženo mesto kao i u ranijim filmovima.
SHAUN i FUZZ su se nametnuli kao filmovi za više gledanja. Čini mi se da zbog gorenavedenih problema END sigurno ima manji potencijal za to. Ali to trebi proveriti posle drugog gledanja.
* * * / * * * *
Naime, invazija zombija i američki buddy cop flick su delovali jako efektno u britanskom ambijentu, kome to nije pristajalo a ovog puta imamo žanrovsku matricu koja je prilagođena britanskom ambijentu, naprosto zato što je u njemu i nastala, pa film iskoračuje mnogo manje iz onoga što smo već videli u DOCTOR WHO ili u QUATERMASSu. Ono po čemu se suštinski razlikuje jeste što sada Wright ne izbegava produkciono komplikovanije scene što je bilo svojstveno tim serijalima, već uživa u prikazima vrlo zanimljivih fizičkih konfrontacija i sl.
Drugi problem filma jeste ansambl likova kojima su okruženi Pegg i Frost. Likovi su zanimljivi, glumci koji igraju su sjajni, ali čini se da su manje-više motivi tih junaka ipak malo duplirani i da nije bilo potrebe da kanonski duet ima još tri pratioca. Svakako da su neki od tih likova neophodni, ali nisu svi neophodni tako da neki od njih opstaju tu više na bazi glumačkih bravura i inteligentnih dijaloga nego po tome što su bitni za zaplet. Najjači kandidat za izbacivanje je lik prodavca automobila kog igra Eddie Marsan.
No, Edgar Wright i Simon Pegg su napisali inteligentan scenario koji pokazuje njihovu potrebu da se u završnom filmu pozabave temom starenja i nostalgije koja im nije svojstvena, i rekao bih da svi ovi bazični problemi zapravo proističu iz njihove potrebe da možda i silom povežu svoju elegiju sa nekom žanrovskom matricom koja se očekuje. Čini se da po prvi put junaci imaju potpuno paralelnu sudbinu u odnosu na ono što je "žanrovski" domen. Štaviše, žanrovska priča je upravo u prvom planu kao ideološka refleksija problema junaka i to je inteligentan aspekt, međutim ono što nedostaje je instinktivno povezivanje tog žanrovskog i ideološkog ključa sa melodramom junaka. Slično HOT FUZZu i u THE WORLD'S ENDu, britanska varošica postaje poprište velikog žanrovskog zapleta, ali ovog puta to je zaplet koji je i inače karakterističan za te ambijente, i odavno je korišćen za reflektovanje kontradikcija iste te varošice. Samim tim, utisak junaka koji imaju kada se suoče sa "body snatchingom" nije preterano autentičan, a u SHAUNu i HOT FUZZu je upravo taj jedinstven odnos junaka sa zapletom bio ključni adut.
Sve u svemu, čini se da je THE WORLD'S END ipak drugačiji od SHAUNa i FUZZa po tome što ga je Wright snimio između dva svoja holivudska projekta, i da je samim tim za razliku od filmova sa kojima se probijao, ovo više njegov "usputni" rad.
No, sve ove primedbe na stranu, THE WORLD'S END je vrlo dinamičan, zabavan i pametan kako na nivou pojedinačnih scena i rediteljskih rešenja tako i na nivou celine u formalnom pogledu. Ono što umanjuje značaj ovog filma upravo jesu SHAUN i FUZZ koji su podigli standard očekivanja od Wrighta i njegovog dela scene uopšte. Međutim, dijalozi su britki kao malo gde a inscenacija pojedinih situacija je izvanredna, gotovo jackiechanovska u svojoj baletskoj preciznosti. Kao i inače, Wright je majstor detalja i oni ovde dobijaju zasluženo mesto kao i u ranijim filmovima.
SHAUN i FUZZ su se nametnuli kao filmovi za više gledanja. Čini mi se da zbog gorenavedenih problema END sigurno ima manji potencijal za to. Ali to trebi proveriti posle drugog gledanja.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment