Pogledao sam BIJELO DUGME Igora Stoimenova, dokumentarni film nastao iz četiri epizode serije ROBNA KUĆA. Moram priznati da je ova celina sklopljena kao film još efektnija nego kada je bila podeljena na četiri dela pošto je hronologija dešavanja jasnija i odsustvo prekida među epizodama stvara povoljan utisak kontinuiteta pripovedanja.
Problem serije sa naratorom Nikolom Đuričkom ostao je nažalost i u filmu, ako je scenario koji su uradili Stoimenov i Zoran Panjković zapravo vrlo kvalitetan i mogao je biti još snažniji oslonac filmu sa drugim naratorom. Isto tako, mislim da su neke od animacija mogle biti brižljivije realizovane i to ne na nivou ideje koja je mahom dobra već pre svega na nivou egzekucije.
Arhivski materijal je vrlo efektno iskorišćen, u nekoliko situacija ima baš lucidnih rešenja. U svakom slučaju, BIJELO DUGME uspeva da prikaže i širu priču o ovom bendu i da ipak nikada ne izgubi svest o tome da je reč o rockumentaryju, i da se u naslagama politike, istorije, nostalgije ne izgubi utisak o tome da je sve to ipak priča o jednom bendu.
Goran Bregović je naravno centar ovog dokumentarca. Pa ipak, čini mi se da Bregović ne mora obavezno biti veliki catch za njegovu eksploataciju u inostrantsvu jer je dokumentarac vrlo pošteno napravljen bez podilaženja znanju/neznanju strane publike niti eksplicitno služi nekoj tezi kao što bi se moglo očekivati od produkta pravljenog za strance. U tom smislu, ja se nadam da će film imati uspeha, uprkos tome što naš rokenrol prikazuje kao ravnopravan zapadnom a ne kao neku bizarnost iza Gvozdene Zavese.
* * * / * * * *
Problem serije sa naratorom Nikolom Đuričkom ostao je nažalost i u filmu, ako je scenario koji su uradili Stoimenov i Zoran Panjković zapravo vrlo kvalitetan i mogao je biti još snažniji oslonac filmu sa drugim naratorom. Isto tako, mislim da su neke od animacija mogle biti brižljivije realizovane i to ne na nivou ideje koja je mahom dobra već pre svega na nivou egzekucije.
Arhivski materijal je vrlo efektno iskorišćen, u nekoliko situacija ima baš lucidnih rešenja. U svakom slučaju, BIJELO DUGME uspeva da prikaže i širu priču o ovom bendu i da ipak nikada ne izgubi svest o tome da je reč o rockumentaryju, i da se u naslagama politike, istorije, nostalgije ne izgubi utisak o tome da je sve to ipak priča o jednom bendu.
Goran Bregović je naravno centar ovog dokumentarca. Pa ipak, čini mi se da Bregović ne mora obavezno biti veliki catch za njegovu eksploataciju u inostrantsvu jer je dokumentarac vrlo pošteno napravljen bez podilaženja znanju/neznanju strane publike niti eksplicitno služi nekoj tezi kao što bi se moglo očekivati od produkta pravljenog za strance. U tom smislu, ja se nadam da će film imati uspeha, uprkos tome što naš rokenrol prikazuje kao ravnopravan zapadnom a ne kao neku bizarnost iza Gvozdene Zavese.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment