Pogledao sam MAN OF VENDETTA Min Ho Wooa. Iako mi se više dojmio od Kim Ji Woonovog I SAW THE DEVIL, ovo je takođe jedan od korejskih osvetničkih filmova koji se vrte u krug utabanim chanwookparkovskim stazama. U ovom slučaju, rekao bih, ipak sve je to urađeno sa mnogo više ubedljivosti i autentičnosti nego kod Kim Ji Woona, ali isto tako ovaj film zahetva zaista mnogo "žanrovskih" podrazumevanja, zaista masu progledavanja kroz prste, da bi ishodište na kraju opet bilo u domenu priče koja nam je dobro poznata.
Ovog puta, kao što smo navikli, imamo duboko traumatizovanog junaka i psihopatu koji je do te mere bestidan, surov i monstruozan da prosto poziva na brutalnu osvetu.
Pozitivac je nekadašnji pastor koji usled nemogućnosti da locira svoju otetu kćer napušta veru, u gestu koji je na nivou stupidnije role Nicolasa Cagea, i postaje trgovac hirurškom opremom, što nažalost, uprkos elementarnoj dramaturškoj kulturi, začuđujuće ne zaigra kasnije i nema značajniju funkciju. Junak pokušava da zaboravi ćerku sa kojom je poslednji kontakt imao pre osam godina kada ga ponovo kontaktira manijak koji ju je oteo i ulazi u novu rundu pregovora oko otkupa.
tada MAN OF VENDETTA ulazi u svoju mešavinu bizarnog i manje bizarnog nasilja, egzistencijalizma i poslovično vešte korejste realizacije, sa dilemama koje su kod Chan Wook Parka pre bezmalo deceniju delovale sveže a sada su već postale gotovo parodično opšte mesto.
Za razliku od Kim Ji Woona koji je u svom filmu sveo priču na ono što je zapravo najmanje važno i najmanje zanimljivo kod Parka, a to je međusobni pritisak i sakaćenje, Min Ho Woo je ipak mnogo taktičniji i on uspeva da manje-više efektno zaigra na kartu zanimljivih ambijenata, socijalnih okolnosti, karakternih idiosinkrazija.
Ono što je suštinski najmanje istražen adut priče jeste zapravo celo pripitomljavanje devojčice od strane otmičara prema kome ona uspeva da razvije neku vrstu stokholmskog sindroma, međutim ta tema je dovoljno dotaknuta da na kraju nije ni mudro ostavljena u off prostoru ni sasvim istražena, i iako u sebi nosi neku istinitost deluje nedorečeno.
MAN OF VENDETTA je film koji međutim ostaje najslabiji upravo u tom domenu religioznosti glavnog junaka. Naime, stanje u kome on postaje osvetoljubih i shvata da ne može više da propoveda ljubav i praštanje može biti ubedljiv motiv, ali on napušta propovedanje ljubavi i praštanja u fazi kada zapravo on nije otkrio sve grešne naslade osvete već dok još uvek očekuje od Nebesa "da nešto preduzmu". To je potpuno devalviralo uvođenje ovog motiva jer još od vremena Charlesa Bronsona, junaci, a naročito filmski men of cloth, nemaju tako infantilan doživljaj vere.
S druge strane, moguće je da smo mi navikli da ovu vrstu filmova gledamo u superiornijem izdanju Chan Wook Parka te da samim tim mi to doživljavamo kao film visoke umetničke vrednosti a ne puku žanrovsku zabavu. U tom smislu, onima koji teskobne korejske filmove o osveti vide kao neki dalekoistočni pandan buddy cop filmovima ovaj film neće biti LETHAL WEAPON ali može stajati kao RED HEAT. Drugi pak, koji od ove vrste korejskog repertoara očekuju neku svežinu i ne nalaze zabavu u beskrajnom recikliranju iste formule, neće bti podjednako zadovoljni.
Otud, jako je teško odavde prioceniti tačno mesto naslova kao što je MAN OF VENDETTA na korejskom repertoaru. A treba ukalkulisati i vankorejske gledaoce kojima ovo može biti uvodni film za osvetnički južnokorejski ciklus, a oni bi mogli jako uživati u njemu. No, u svakom slučaju, gateway drug za adikciju na južnokorejski film pre svega treba da budu Bong Jong Ho i drugi veliki majstori.
Ipak, ovakva inflacija filmova koji recikliraju osvetničku formulu Chan Wookovih filmova otvara jedno drugo pitanje, a to je slika Južne Koreje koja se stiče na osnovu ovih radova i to ne u propagandnom pogledu "slike zemlje koju filmski autori šalju u svet" već upravo iz vizure repertoarske pozicije ovih filmova. Naime, nije Južna Koreja prva zemlja u kojoj je brutalni osvetnički film činio značajan deo repertioarske ponude - setimo se Amerike sedamdesetih - ali isto tako ovo je prva zemlja u kojoj takva zapravo vrlo okoštala formula biva vrlo istrajno tretirana sa najvećim mogućim ambicijama.
Otud zanimljivo je da ovu vrstu filmova korejska publika rado gleda, a reklo bi se da su MAN OF VENDETTA sa 6,5 miliona dolara u Koreji i I SAW THE DEVIL sa 12 bili poprilični hitovi, a imaju mesto i u svetu. Međutim, kao što je delovalo da su parkovi filmovi u sebi imali nešto autentično, tako i ovi filmovi sada imaju u sebi nešto konfekcijsko, skup klišea koji treba da stvore nekakvu emociju i kako se nalaze na pola puta između eksploatacije i art-housea oni podsećaju na neku kao cool varijantu evropskog fondacijskog filma sa kojim dele popriličnu neautentičnost.
* * 1/2 / * * * *
Ovog puta, kao što smo navikli, imamo duboko traumatizovanog junaka i psihopatu koji je do te mere bestidan, surov i monstruozan da prosto poziva na brutalnu osvetu.
Pozitivac je nekadašnji pastor koji usled nemogućnosti da locira svoju otetu kćer napušta veru, u gestu koji je na nivou stupidnije role Nicolasa Cagea, i postaje trgovac hirurškom opremom, što nažalost, uprkos elementarnoj dramaturškoj kulturi, začuđujuće ne zaigra kasnije i nema značajniju funkciju. Junak pokušava da zaboravi ćerku sa kojom je poslednji kontakt imao pre osam godina kada ga ponovo kontaktira manijak koji ju je oteo i ulazi u novu rundu pregovora oko otkupa.
tada MAN OF VENDETTA ulazi u svoju mešavinu bizarnog i manje bizarnog nasilja, egzistencijalizma i poslovično vešte korejste realizacije, sa dilemama koje su kod Chan Wook Parka pre bezmalo deceniju delovale sveže a sada su već postale gotovo parodično opšte mesto.
Za razliku od Kim Ji Woona koji je u svom filmu sveo priču na ono što je zapravo najmanje važno i najmanje zanimljivo kod Parka, a to je međusobni pritisak i sakaćenje, Min Ho Woo je ipak mnogo taktičniji i on uspeva da manje-više efektno zaigra na kartu zanimljivih ambijenata, socijalnih okolnosti, karakternih idiosinkrazija.
Ono što je suštinski najmanje istražen adut priče jeste zapravo celo pripitomljavanje devojčice od strane otmičara prema kome ona uspeva da razvije neku vrstu stokholmskog sindroma, međutim ta tema je dovoljno dotaknuta da na kraju nije ni mudro ostavljena u off prostoru ni sasvim istražena, i iako u sebi nosi neku istinitost deluje nedorečeno.
MAN OF VENDETTA je film koji međutim ostaje najslabiji upravo u tom domenu religioznosti glavnog junaka. Naime, stanje u kome on postaje osvetoljubih i shvata da ne može više da propoveda ljubav i praštanje može biti ubedljiv motiv, ali on napušta propovedanje ljubavi i praštanja u fazi kada zapravo on nije otkrio sve grešne naslade osvete već dok još uvek očekuje od Nebesa "da nešto preduzmu". To je potpuno devalviralo uvođenje ovog motiva jer još od vremena Charlesa Bronsona, junaci, a naročito filmski men of cloth, nemaju tako infantilan doživljaj vere.
S druge strane, moguće je da smo mi navikli da ovu vrstu filmova gledamo u superiornijem izdanju Chan Wook Parka te da samim tim mi to doživljavamo kao film visoke umetničke vrednosti a ne puku žanrovsku zabavu. U tom smislu, onima koji teskobne korejske filmove o osveti vide kao neki dalekoistočni pandan buddy cop filmovima ovaj film neće biti LETHAL WEAPON ali može stajati kao RED HEAT. Drugi pak, koji od ove vrste korejskog repertoara očekuju neku svežinu i ne nalaze zabavu u beskrajnom recikliranju iste formule, neće bti podjednako zadovoljni.
Otud, jako je teško odavde prioceniti tačno mesto naslova kao što je MAN OF VENDETTA na korejskom repertoaru. A treba ukalkulisati i vankorejske gledaoce kojima ovo može biti uvodni film za osvetnički južnokorejski ciklus, a oni bi mogli jako uživati u njemu. No, u svakom slučaju, gateway drug za adikciju na južnokorejski film pre svega treba da budu Bong Jong Ho i drugi veliki majstori.
Ipak, ovakva inflacija filmova koji recikliraju osvetničku formulu Chan Wookovih filmova otvara jedno drugo pitanje, a to je slika Južne Koreje koja se stiče na osnovu ovih radova i to ne u propagandnom pogledu "slike zemlje koju filmski autori šalju u svet" već upravo iz vizure repertoarske pozicije ovih filmova. Naime, nije Južna Koreja prva zemlja u kojoj je brutalni osvetnički film činio značajan deo repertioarske ponude - setimo se Amerike sedamdesetih - ali isto tako ovo je prva zemlja u kojoj takva zapravo vrlo okoštala formula biva vrlo istrajno tretirana sa najvećim mogućim ambicijama.
Otud zanimljivo je da ovu vrstu filmova korejska publika rado gleda, a reklo bi se da su MAN OF VENDETTA sa 6,5 miliona dolara u Koreji i I SAW THE DEVIL sa 12 bili poprilični hitovi, a imaju mesto i u svetu. Međutim, kao što je delovalo da su parkovi filmovi u sebi imali nešto autentično, tako i ovi filmovi sada imaju u sebi nešto konfekcijsko, skup klišea koji treba da stvore nekakvu emociju i kako se nalaze na pola puta između eksploatacije i art-housea oni podsećaju na neku kao cool varijantu evropskog fondacijskog filma sa kojim dele popriličnu neautentičnost.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment