Thursday, July 10, 2008

WANTED

После великог очекивања, погледао сам WANTED Tимура Бекмамбетова.

У Дому синдиката се окупила бројна екипа која је дошла да изреспектује Тимуров деби. Многи стари пајкићевци су измилели из својих скровишта не би ли видели има ли наде за православни уплив у холивудски филм, заборавивши да је Тимур Казах.

У сваком случају, што се Тимура тиче он је свој холивудски деби пребринуо и мислим да му се сада отварају прилике за јако озбиљне пројекте. WANTED је филм од 75 милиона долара који изгледа као да је од 150 милиона долара. Настајао је испод радара, а коначни производ је на нивоу филма о коме је стваран хајп.

У самом редитељском смислу, Бекмамбетов је искористио овај филм као свој нови деби. Дакле, у њему се потрудио да покаже шта све зна, а очигледно зна много тога. Уме да сними и пуцњаву и тучу, и смешно и напето, и са ефектима и без ефеката, и успорено и убрзано и шта год пожелиш Тимур уме да испоручи. Иако при почетку филма, делује да га Тимур превише гази, и да се напросто превише труди, ипак када прича заиста почне, све то постаје на неки начин функционално.

Наиме, код Тимура нема неосмишљене сцене, нема кадра у који није уложена максимална пажња. Све сцене су на нивоу монтаже максимално прецизне и ефикасне. Иако сцене обуке у којима се прате степени напредовања главног јунака могу сматрати спорним у контексту ритма филма, чак и оне су врло динамичне.

Иако није нарочит познавалац енглеског, Тимур је врло коректно провео глумце кроз целу причу. У споредним улогама су звезде попут Анђелине, Фримена, Комона и Кречмана које без проблема изводе ове обавезне фигуре, али у главној улози није акциони стар већ Џејмс Мекавој који је ту очигледно довден да представи Веслија као продубљен карактер и у томе и успева, што је велики Тимуров успех.

Критике су писале да WANTED личи на МАТРИКС и БОРИЛАЧКИ КЛУБ, и то је на неки начин тачно. Бекмамбетов апроприра конспиролошку атмосферу и техноманију МАТРИКСА са мачистичким спојем атрактивне режије и антиестаблишмент убеђења БОРИЛАЧКОГ КЛУБА. Ти утицаји су евидентни. Међутим, чини ми се да је налажење филмске корелације управо и био кључ кроз који је сам процес екранизације Миларовог стрипа тако добро профункционисао. Наиме, Бекмамбетов је очистио Миларов стрип од свих сувишних ствари и свео га на две кључне линије. Једна је схватање главног јунака да свет није онакав како га је схватао, да у себи има потенцијал да буде суперхерој и коначно да могућност да буде суперхерој омогућује да покаже средњи прст естаблишменту који га мучи и да реши своје породичне фрустрације. осталих деоница Миларовог стрипа, прича о паралелним димензијама и сл. нема, што је добро. Чини ми се да би Милар из овог раздвајања важног од неважног имао пуно тога да научи. Претворивши стрип митологију у аутентичну и јасно дефинисану драму, Бекмамбетов је решио основну сценаристичку препреку ове екранизације.

Концепције из МАТРИКСА и БОРИЛАЧКОГ КЛУБА, колико год биле артифицијелне и у изворном облику, па коначно и у Тимурово апропријацији, овом филму ипак дају јасан став и неку врсту идеолошког концепта што је посебан квалитет. Наиме, већина редитеља пропусти да филм обогати ставом, па макар он био и артифицијелан. Овај филм има став. Не може се рећи да има емоцију, као рецимо ХЕНКОК, али став, иако артифицијелан, ипак има.

У смислу продукционог дизајна, Бекмамбетов је третирао филм прилично реалистички, колико су рецимо филмови о Борну реалистични, с тим што је имао кудикамо лакши посао од Летеријеа јер нема човека који израсте у зеленог џина.

Џејмс Мекавој и Анђелина Џоли су одлични у главним улогама. Иако њихови ликови заправо имају врло дистанциран однос збуњеног ученика и супериорног учитеља, између њих постоји хемија и Мекавој, иако се то од њега није очекивало успева да прилично добро покаже како шоња може да се претвори у суперхероја.

Ако је од глумаца ико вишак, то је Тимуров саиграч из НОЋНЕ СТРАЖЕ, Константин Кабенски који игра прилично клишетизирану улогу руског јунака који служи као комично одмориште и морам признати делује прилично ауторасистички, иако његова судбина касније носи солидну емотивну тежину и значајна је за расплет филма. Порпуно је у реду што кабенски глуми али мислим да није треба да овако буде конципиран његов лик.

С друге стране, како да ти не заигра срце када Анђелина Џоли у најбољој акционој сцени филма јури воз у половној "лади" и када исти тај ауто потом заигра као важан сегмент једне спектакуларне секвенце.

Оно што је мене у овом филму испунило посебно перверзном емоцијом јесте утисак како се ради о незваничном римејку БАЛКАНСКИХ ПРАВИЛА. Не само да је заплет порпуно идентичан, фатална жена уводи јунака у свет тајних друштава у коме треба да наследи свог покојног оца, него рекло би се да постоје и неки важни детаљи у заплету који стоје као паралела између ова два флма. Рецимо, човек који објасни све у ПРАВИЛИМА је сајџја, а овде се бави ткањем. Наравно, сасвим је вероватно да ни Милар ни Бекмамбетов нису гледали бајићев рфилм али сличност остаје, у најмању руку као назнака на ком трагу су правила могла бити добар филм.

У сваком случају, Бекмамбетов је испоручио један од есенцијалних блокбастера сезоне и заслужио пажњу хголивудских продуцената. Надам се да ће је мудро искористити.

* * * / * * * *

No comments:

Post a Comment