Još pre nekog vremena sam zahvaljujući Gingeru došao u posed filma PATHOLOGY čiji je calling card bio u tome što su mu producenti Neveldine i Taylor koji su radili CRANK. Tada sam ga odmah i gledao ali mi je trebalo vremena da se uopšte setim da sam ga gledao ne bih li ovde ostavio utiske.
Neveldine i Taylor su uradili CRANK kao jednu agresivnu hip reinterpretaciju akcijaša oslonjenog na dominantnu zvezdu. U tom konkretnom slučaju, zvezda je bio Jason Statham, glumac koji iako je večito na pragu prve lige ima odličan personality, može da iznese film i da ga dosta unapredi. U CRANKu su i autori i Statham imali sreće. On je njima omogućio da ovaj odlični film inicijalno ima dobro otvaranje i stigne do gledalaca a oni su njemu pružili inovativan projekat po kome se prepoznaju sve velike akcione zvezde.
U svom sledećem projektu Neveldine & Taylor su poslužili kao producenti i scenaristi. Ovog puta su se odmakli od akcije i pokušali da daju svije viđenje savremenog hip trilera. Možda su čak pomislili da bi PATHOLOGY možda čak mogao biti i horor. Ipak, bez zvezde, ispostavilo se da su triler i horor scenaristički zahtevniji žanrovi od star-driven high concept akcijaša.
I sam PATHOLOGY ima high concept. Reč je o infantilnmoj priči o grupi infantilnih mladih patologa koji u slobodno vreme ubijaju ljude i onda među sobom igraju kviz ko je kako ubio svoju žrtvu. Kad kažem infantilni, to nije u pežorativnom smislu već kroz tu kvalifikaciju naprosto pokušavam da definišem pristup karakterima koji su prikazani kao banalni MTV modeli sa naivnim težnjama, neutemeljenim tinejdžerskim elitizmom i odusustvom duhovnog sadržaja koji im omogućuje da budu ubice i kreteni.
Čak ni ovo što sam gore konstatovao nije negativna kvalifikacija sama po sebi. Međutim, kada imaš takve karaktere, onda mora da postoji priča koja će njihovo ponašanje učiniti zanimljivim. Ali, tu priču Neveldine i Taylor nisu izmislili. Kada se postavi bazična premisa, priča ulazi u ciklus ponavljanja u kome se jukstapozicioniraju seks i obdukcija, sve do momenta kada film ne počne da se završava, kojom prilikom se rasplete na najpredvidljiviji način.
Sa ovako praznim likovima, priča ne bi smela da bude prazna a jeste. Nezanimljivi likovi se u ovom konkretnom filmu nalaze u priči prepunoj opštih mesta, preopterećenoj stavom scenarista i reditelja koji su ubeđeni da nude nešto mnogo provokativno i mračno, iako je njihov film zapravo nešto najkonvencionalnije i najmanje hrabro.
Naime, moralni mehanizam razvoja priče se odvija na gotovo samoparodičnom nivou, gde se mračni hipness autora spontano sagoreva u potpuni moralni idiotizam. Naravno, niko ne gleda ovaj film zbog morala, koga briga za to, ali stvar je žanrovski postavljena kao morality play, i na tom nivou ne pije vodu.
Kad je reč o žanrovskoj postavci, reč je o izrazito nestručno postavljenom komadu. Naime, prvo reč je o trileru u kome nema napetosti pošto se dešava u obdukcionoj sali, dakle kada su karte podeljene. Moguće je da je likovima zanimljivo to što oni rade i način na koji otkrivaju uzrok smrti, ali nama nije, pošto mi niti imamo medicinsko obrazovanje, niti su nam leševi dati na uvid.
Zatim, film je dat iz vizure lekara ubica koja je gledaocu koji nije lekar ubica krajnje nezanimljiva. Bolnički horor ima mnogo više uspeha ako je dat iz vizure pacijenta ili barem lekara koji nije i ubica. Međutim, glavni junak ovog filma je u samom srcu tame. Njemu čak nidrugari, drugi specijalizanti ubice, ne rade o glavi pa da barem to generiše neki suspense.
Stoga, PATHOLOGY jedva da može da se gleda jer nema ni karaktere, ni priču, ni suspense. Jedino što ima je aura nekakvog hip horora koja tom pravcu samo šteti.
* ½ / * * * *
Neveldine i Taylor su uradili CRANK kao jednu agresivnu hip reinterpretaciju akcijaša oslonjenog na dominantnu zvezdu. U tom konkretnom slučaju, zvezda je bio Jason Statham, glumac koji iako je večito na pragu prve lige ima odličan personality, može da iznese film i da ga dosta unapredi. U CRANKu su i autori i Statham imali sreće. On je njima omogućio da ovaj odlični film inicijalno ima dobro otvaranje i stigne do gledalaca a oni su njemu pružili inovativan projekat po kome se prepoznaju sve velike akcione zvezde.
U svom sledećem projektu Neveldine & Taylor su poslužili kao producenti i scenaristi. Ovog puta su se odmakli od akcije i pokušali da daju svije viđenje savremenog hip trilera. Možda su čak pomislili da bi PATHOLOGY možda čak mogao biti i horor. Ipak, bez zvezde, ispostavilo se da su triler i horor scenaristički zahtevniji žanrovi od star-driven high concept akcijaša.
I sam PATHOLOGY ima high concept. Reč je o infantilnmoj priči o grupi infantilnih mladih patologa koji u slobodno vreme ubijaju ljude i onda među sobom igraju kviz ko je kako ubio svoju žrtvu. Kad kažem infantilni, to nije u pežorativnom smislu već kroz tu kvalifikaciju naprosto pokušavam da definišem pristup karakterima koji su prikazani kao banalni MTV modeli sa naivnim težnjama, neutemeljenim tinejdžerskim elitizmom i odusustvom duhovnog sadržaja koji im omogućuje da budu ubice i kreteni.
Čak ni ovo što sam gore konstatovao nije negativna kvalifikacija sama po sebi. Međutim, kada imaš takve karaktere, onda mora da postoji priča koja će njihovo ponašanje učiniti zanimljivim. Ali, tu priču Neveldine i Taylor nisu izmislili. Kada se postavi bazična premisa, priča ulazi u ciklus ponavljanja u kome se jukstapozicioniraju seks i obdukcija, sve do momenta kada film ne počne da se završava, kojom prilikom se rasplete na najpredvidljiviji način.
Sa ovako praznim likovima, priča ne bi smela da bude prazna a jeste. Nezanimljivi likovi se u ovom konkretnom filmu nalaze u priči prepunoj opštih mesta, preopterećenoj stavom scenarista i reditelja koji su ubeđeni da nude nešto mnogo provokativno i mračno, iako je njihov film zapravo nešto najkonvencionalnije i najmanje hrabro.
Naime, moralni mehanizam razvoja priče se odvija na gotovo samoparodičnom nivou, gde se mračni hipness autora spontano sagoreva u potpuni moralni idiotizam. Naravno, niko ne gleda ovaj film zbog morala, koga briga za to, ali stvar je žanrovski postavljena kao morality play, i na tom nivou ne pije vodu.
Kad je reč o žanrovskoj postavci, reč je o izrazito nestručno postavljenom komadu. Naime, prvo reč je o trileru u kome nema napetosti pošto se dešava u obdukcionoj sali, dakle kada su karte podeljene. Moguće je da je likovima zanimljivo to što oni rade i način na koji otkrivaju uzrok smrti, ali nama nije, pošto mi niti imamo medicinsko obrazovanje, niti su nam leševi dati na uvid.
Zatim, film je dat iz vizure lekara ubica koja je gledaocu koji nije lekar ubica krajnje nezanimljiva. Bolnički horor ima mnogo više uspeha ako je dat iz vizure pacijenta ili barem lekara koji nije i ubica. Međutim, glavni junak ovog filma je u samom srcu tame. Njemu čak nidrugari, drugi specijalizanti ubice, ne rade o glavi pa da barem to generiše neki suspense.
Stoga, PATHOLOGY jedva da može da se gleda jer nema ni karaktere, ni priču, ni suspense. Jedino što ima je aura nekakvog hip horora koja tom pravcu samo šteti.
* ½ / * * * *
No comments:
Post a Comment