Pogledao sam LORDS OF DOGTOWN Catherine Hardwicke, sa zakašnjenjem im žao mi je zbog toga, zato što bih ovaj film u ono vreme kada sam ga gledao verovatno uvrstio na neku Top-10 listu.
Čitao sam nekoliko eseja koji govore o tome kako se u socijalizmu moraju zabraniti kompetitivne sportske forme, i kako se fizička kultura mora upražnjavati u raznim nekompetitivnim formama kako se iz sporta ne bi razvila klica kapitalizma koja bi kasnije uništila i sam sport i čitav socijalizam. U neku ruku ima istine o tome, i o tome na najbolji način govori ovaj film. Savremeni profesionalni sport je zapravo najveća antireklama za bavljenje sportom kao vidom fizičke kulture. Naime, ono što profesionalni sportisti rade na terenu u toj meri prevazilazi moći običnog čoveka da deluje obeshrabrujuće na svakoga želi da se time bavi. LORDS OF DOGTOWN se u formi priče o grupi momaka iz Venice Beacha, "geta na moru" zapravo vrlo koncizno i mehanički precizno bavi time kako jedna forma druženja, dobre zabave, rekreacije, pa čak i izvesnog antiestablišment kreda kao što je skejtbording u roku od dve godine biva pretvorena u jedno podeljeno, ekskluzivno društvo u kome virtuozi obeshrabruju manje talentovane, komercijalizuju se na najbestidnije načine, i na kraju uništavaju nešto što je počelo kao vrlo simpatična aktivnost.
Završne scene, nesporno emotivne, u kojima se stvarne ličnosti Stacy Peralta, Tony Alva i Jay Adams okupljaju da posete bolesnog prijatelja i voze u bazenu kao nekada kada su bili mladi, podseća na samu esenciju onoga čime su se bavili ali isto tako vidi se da tu labudovu pesmu, izvode ljudi koji su celu ideju i upropastili.
Ovaj film je drama bazirana na istinitoj priči. Navodno su dokumentarci na ovu temu koje nisam gledao još bolji. uostalom Stacy Peralta je već za vreme svog vrhunca imao sklonosti ka filmmakingu.
Catherine Hardwicke je u Peraltinom scenariju dobila jedan vrlo jasan i precizan prikaz dešavanja među "original seed2 skejterima u Veniceu, i što je najzanimljivije u svemu tome, Peralta ponajmanje štedi sebe kao nekoga ko se najviše komercjalizovao. Iako, na kraju ne možemo reći da u filmu ima pozitivaca i negativca,a sve se kreće u sivoj zoni, Peralta ipak stavlja akcenat na temperamentnog Jay Adamsa kao na "original seeda" i na čuvara indie vatre koji je bio najbolji i najavangardniji čak i u periodu dok su on i Alva putiovali po svetu i zarađivali ogroman novac.
Catherine je film zaista energično i vešto izrežirala, sa dosta pokreta kamere koji ovoj istorijskoj rekonstrukciji daju energiju i pseudodokumentarnost, i iz glumaca je zaista uspela da izvuče pored raznih stuntova sa skejtovima i poletnu igru, vrlo jasno portrete karaktera, za koje se gledalac vezuje, može da ih prati i razlikuje.
Za razliku od mnogih biopicova, LORDS OF DOGTOWN ima i odličnu završnicu, koja zaista predstavlja odličan emotivni mehur filma.
* * * * / * * * *
Čitao sam nekoliko eseja koji govore o tome kako se u socijalizmu moraju zabraniti kompetitivne sportske forme, i kako se fizička kultura mora upražnjavati u raznim nekompetitivnim formama kako se iz sporta ne bi razvila klica kapitalizma koja bi kasnije uništila i sam sport i čitav socijalizam. U neku ruku ima istine o tome, i o tome na najbolji način govori ovaj film. Savremeni profesionalni sport je zapravo najveća antireklama za bavljenje sportom kao vidom fizičke kulture. Naime, ono što profesionalni sportisti rade na terenu u toj meri prevazilazi moći običnog čoveka da deluje obeshrabrujuće na svakoga želi da se time bavi. LORDS OF DOGTOWN se u formi priče o grupi momaka iz Venice Beacha, "geta na moru" zapravo vrlo koncizno i mehanički precizno bavi time kako jedna forma druženja, dobre zabave, rekreacije, pa čak i izvesnog antiestablišment kreda kao što je skejtbording u roku od dve godine biva pretvorena u jedno podeljeno, ekskluzivno društvo u kome virtuozi obeshrabruju manje talentovane, komercijalizuju se na najbestidnije načine, i na kraju uništavaju nešto što je počelo kao vrlo simpatična aktivnost.
Završne scene, nesporno emotivne, u kojima se stvarne ličnosti Stacy Peralta, Tony Alva i Jay Adams okupljaju da posete bolesnog prijatelja i voze u bazenu kao nekada kada su bili mladi, podseća na samu esenciju onoga čime su se bavili ali isto tako vidi se da tu labudovu pesmu, izvode ljudi koji su celu ideju i upropastili.
Ovaj film je drama bazirana na istinitoj priči. Navodno su dokumentarci na ovu temu koje nisam gledao još bolji. uostalom Stacy Peralta je već za vreme svog vrhunca imao sklonosti ka filmmakingu.
Catherine Hardwicke je u Peraltinom scenariju dobila jedan vrlo jasan i precizan prikaz dešavanja među "original seed2 skejterima u Veniceu, i što je najzanimljivije u svemu tome, Peralta ponajmanje štedi sebe kao nekoga ko se najviše komercjalizovao. Iako, na kraju ne možemo reći da u filmu ima pozitivaca i negativca,a sve se kreće u sivoj zoni, Peralta ipak stavlja akcenat na temperamentnog Jay Adamsa kao na "original seeda" i na čuvara indie vatre koji je bio najbolji i najavangardniji čak i u periodu dok su on i Alva putiovali po svetu i zarađivali ogroman novac.
Catherine je film zaista energično i vešto izrežirala, sa dosta pokreta kamere koji ovoj istorijskoj rekonstrukciji daju energiju i pseudodokumentarnost, i iz glumaca je zaista uspela da izvuče pored raznih stuntova sa skejtovima i poletnu igru, vrlo jasno portrete karaktera, za koje se gledalac vezuje, može da ih prati i razlikuje.
Za razliku od mnogih biopicova, LORDS OF DOGTOWN ima i odličnu završnicu, koja zaista predstavlja odličan emotivni mehur filma.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment