Pogledao sam film IRONIYA SUDBI 2 Timura Bekmambetova, courtesy of Ginger.
Ovo je Bekmambetovljev povratnički film u Rusiji, snimljen praktično za vreme postprodukcije njegovog holivudskog debija WANTED i predstavlja nastavak kultne novogodišnje TV drame IRONIYA SUDBI koja je nastala u SSSR i govori o čoveku iz Moskve koji mrtav pijan dospe u Lenjingrad, ode na svoju adresu pošto u Lenjingradu postoji ulica sa istim imenom kao u Moskvi, nađe stan koji ima isti broj i zaspe da bi se ujutru ispostavilo da je to tuđi stan. Međutim, u tom stanu upoznaje jednu ženu i dešava se ljubav iz žanra BRIEF ENCOUNTER, MADISON COUNTY...
O ezoteriji alkoholizma, Rusi naravno imaju najvise prava da govore i ovaj film se moze citati kao zanimljiva parabola o coveku koji ne podnosi alkohol koji je primoran da zivi u alkoholicarskom drustvu.
Kod Bekmambetova, njegov sin ima slabu rezistentnost na alkohol, dospeva u Petorgrad, dolazi u isti stan i tamo zatiče ćerku žene koju je tatko overio u prvom filmu. E sad, ono što je kinky kod Bekmambetova je to što kod njega nema one naivnosti iz sovjetskog TV filma već junak počinje podlo i taktički radi protiv njenog verenika ne bi li je osvojio, i njihova veza stoji kao nešto
krajnje moralno ambivalentno pošto verenik nije nikakva zver i njegova osnovna loša osobina je što je japi. Međutim, on nije japi tipa Gordon Gecko već je japi koji je u mnogo manjoj opsednutosti poslom nego što je ona koja se katarzira u rutinskom američkom božićnom filmu.
Da budem iskren, gledajući film bio sam iskreno zainteresovan šta će da se desi, and not in a good way pošto je ovo vrsta filma u kojoj takvoj ambivalenciji nema previše mesta. Naprosto, bio sam prilično zaintrigiran razvojem priče što bi trebalo da bude dobro, no čini mi se da je film pokušavao da postigne nešto drugo a to je da me veže za karaktere u čemu nije uspeo.
Na kraju, film se uvezuje u solidan romcom čvor, čime pokazuje da su moje primedbe opravdane. Ja nisam neki žanrovski purista koji insistira na poštovanju žanrovskih pravila, štaviše, volim kada ih neko krši, ali čini mi se da u ovom slučaju sama priča nije opravdala tu vrstu transgresije pošto film postaje težak za praćenje. S druge strane, Bekmambetov očigledno ne pokušava da prepusti karaktere sudu publike i da ih oslobodi stega žanra pa da tobože gledaoci sami odluče za koga će navijati. Ovo nije ta vrsta ambivalentnosti.
Konačno, verovatno je da veliku ulogu u svemu igraju i neke mentalitetske razlike koje ne možemo da dokučimo, pošto nam je ruska kultura pa samim i tim i dramaturgija nedovoljno poznata.
Ipak, dinamična feelgood završnica, omogućuje je sa film zavije u jedan solidan emotivni mehur.
Reč je o TV projektu koji je izašao u bioskope i zaradio pedesetak miliona dolara do danas, što je zaista velika cifra čak i za ruske uslove gde je box office jako izdašan. Kada bi se u maniru high concepta film sumirao, IRONIYA SUDBI 2 je kao da najbolji scenario Predraga Perišića režira Renny Harlin. Bekmambetov ne preza od svih vizuelnih trikova koji su mu na raspolaganju, i moram priznati da je krajnje dekadentno videti film u kome se na tako spektakularan i vizuelno ambiciozan način revitalizuje socijalistički screwball. Kada bi naša kinematografija nekada dostigla rusku, voleo bih da vidim ovakav omaž nekom od naših trivijalnih pravaca.
Po povratničkom konceptu, količini product placementa, konceptu sequela jednog jako dragog filma i sl. IRONIYA SUDBI 2 je najsličniji Dragojevićevom povratničkom filmu A2, s tim što ovde Bekmambetov nije radio sequel vlastitog filma a holivudski naslov mu se još krčka.
U svakom slučaju, Bekmambetov je u ovom primerku isporučio jedan vrhunski proizvod, jedan vrhunski komercijalni komad koji sasvim
odgovara bombastičnosti svojih novogodišnjih namera.
* * * / * * * *
Ovo je Bekmambetovljev povratnički film u Rusiji, snimljen praktično za vreme postprodukcije njegovog holivudskog debija WANTED i predstavlja nastavak kultne novogodišnje TV drame IRONIYA SUDBI koja je nastala u SSSR i govori o čoveku iz Moskve koji mrtav pijan dospe u Lenjingrad, ode na svoju adresu pošto u Lenjingradu postoji ulica sa istim imenom kao u Moskvi, nađe stan koji ima isti broj i zaspe da bi se ujutru ispostavilo da je to tuđi stan. Međutim, u tom stanu upoznaje jednu ženu i dešava se ljubav iz žanra BRIEF ENCOUNTER, MADISON COUNTY...
O ezoteriji alkoholizma, Rusi naravno imaju najvise prava da govore i ovaj film se moze citati kao zanimljiva parabola o coveku koji ne podnosi alkohol koji je primoran da zivi u alkoholicarskom drustvu.
Kod Bekmambetova, njegov sin ima slabu rezistentnost na alkohol, dospeva u Petorgrad, dolazi u isti stan i tamo zatiče ćerku žene koju je tatko overio u prvom filmu. E sad, ono što je kinky kod Bekmambetova je to što kod njega nema one naivnosti iz sovjetskog TV filma već junak počinje podlo i taktički radi protiv njenog verenika ne bi li je osvojio, i njihova veza stoji kao nešto
krajnje moralno ambivalentno pošto verenik nije nikakva zver i njegova osnovna loša osobina je što je japi. Međutim, on nije japi tipa Gordon Gecko već je japi koji je u mnogo manjoj opsednutosti poslom nego što je ona koja se katarzira u rutinskom američkom božićnom filmu.
Da budem iskren, gledajući film bio sam iskreno zainteresovan šta će da se desi, and not in a good way pošto je ovo vrsta filma u kojoj takvoj ambivalenciji nema previše mesta. Naprosto, bio sam prilično zaintrigiran razvojem priče što bi trebalo da bude dobro, no čini mi se da je film pokušavao da postigne nešto drugo a to je da me veže za karaktere u čemu nije uspeo.
Na kraju, film se uvezuje u solidan romcom čvor, čime pokazuje da su moje primedbe opravdane. Ja nisam neki žanrovski purista koji insistira na poštovanju žanrovskih pravila, štaviše, volim kada ih neko krši, ali čini mi se da u ovom slučaju sama priča nije opravdala tu vrstu transgresije pošto film postaje težak za praćenje. S druge strane, Bekmambetov očigledno ne pokušava da prepusti karaktere sudu publike i da ih oslobodi stega žanra pa da tobože gledaoci sami odluče za koga će navijati. Ovo nije ta vrsta ambivalentnosti.
Konačno, verovatno je da veliku ulogu u svemu igraju i neke mentalitetske razlike koje ne možemo da dokučimo, pošto nam je ruska kultura pa samim i tim i dramaturgija nedovoljno poznata.
Ipak, dinamična feelgood završnica, omogućuje je sa film zavije u jedan solidan emotivni mehur.
Reč je o TV projektu koji je izašao u bioskope i zaradio pedesetak miliona dolara do danas, što je zaista velika cifra čak i za ruske uslove gde je box office jako izdašan. Kada bi se u maniru high concepta film sumirao, IRONIYA SUDBI 2 je kao da najbolji scenario Predraga Perišića režira Renny Harlin. Bekmambetov ne preza od svih vizuelnih trikova koji su mu na raspolaganju, i moram priznati da je krajnje dekadentno videti film u kome se na tako spektakularan i vizuelno ambiciozan način revitalizuje socijalistički screwball. Kada bi naša kinematografija nekada dostigla rusku, voleo bih da vidim ovakav omaž nekom od naših trivijalnih pravaca.
Po povratničkom konceptu, količini product placementa, konceptu sequela jednog jako dragog filma i sl. IRONIYA SUDBI 2 je najsličniji Dragojevićevom povratničkom filmu A2, s tim što ovde Bekmambetov nije radio sequel vlastitog filma a holivudski naslov mu se još krčka.
U svakom slučaju, Bekmambetov je u ovom primerku isporučio jedan vrhunski proizvod, jedan vrhunski komercijalni komad koji sasvim
odgovara bombastičnosti svojih novogodišnjih namera.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment