Podsetio sam se POSLEDNJEG KOLOSEKA Žike Mitrovića, courtesy of Žika Kišobranac. Ovaj zaboravljeni klasik pogledali smo u atmosferi jedne studijske projekcije, Kunac i Žika i ja i potpuno su nas obuzeli svi sentimenti koje čovek oseti kada se suoči sa nekim od klasika iz ovog perioda. Ovo je još jedan od filmova u kome Srbija deluje kao druga planeta u odnosu na ovo što danas nazivamo kinematografijom.
POSLEDNJI KOLOSEK je noir iz 1956. godine, snimljen bez ikakvog kompleksa, u potpunom sinhronitetu sa onim što je na tu temu isporučivao američki film tog doba. za razliku od današnjeg, na silu nametnutog istočnoevropskog tranzicionog prosedea, ovaj film, nastao u Trećoj Petoljetki, izgleda kao da je napravljen u kinematografiji koja je spremna da ispuni sve potrebe svoje kulture a ne da se kao današnja lakta ne bi li zauzela mesto u supermarketu trećesvetskih sadržaja.
POSLEDNJI KOLOSEK uporedo prati sudbinu bande železničara koja vrši krađe robe iz vagona i napore policijskih islednika da ih pronađu i uhapse.
Svoju noir koncepciju film crpi iz vrlo slojevite postavke karaktera koja nije crno-bela i što je još važnije razume i objašnjava njihovu potrebu da kradu u socijalizmu, iako pripadaju klasi koja bi po definiciji trebalo da vlada u takvom socijalizmu. Međutim, Žika iako često optuživan da je režimski reditelj u ovom filmu uopšte na robuje dogmama, i konstruiše svet u kome postoje i tenzije koje su karakteristične za filmove ovog profila.
Tu dolazimo do Fiskove interpretacije teorije pop kulture kao refleksije društvenih tenzija, i POSLEDNJI KOLOSEK čitan u skladu sa tom teorijom možemo posmatrati kao izrazito subverzivan film, subverzivan pre svega zato što je relaizovan u jednoj pop formi i nije eksplicitno političan, iako govori mnogo više od mnogih političnih filmova.
U stilskom smislu, Žika Mitrović vlada svim zahvatima koji čine ovaj žanr, od britkog dijaloga do muzičkih šlagvorta, koje isporučuje Bojan Adamič.
U svakom slučaju POSLEDNJI KOLOSEK je nepravedbno zapostavljen film koji otkriva postojanje jedne jako zdrave linije u našoj kinematografiji koja je u međuvremenu ugušena.
* * * / * * * *
POSLEDNJI KOLOSEK je noir iz 1956. godine, snimljen bez ikakvog kompleksa, u potpunom sinhronitetu sa onim što je na tu temu isporučivao američki film tog doba. za razliku od današnjeg, na silu nametnutog istočnoevropskog tranzicionog prosedea, ovaj film, nastao u Trećoj Petoljetki, izgleda kao da je napravljen u kinematografiji koja je spremna da ispuni sve potrebe svoje kulture a ne da se kao današnja lakta ne bi li zauzela mesto u supermarketu trećesvetskih sadržaja.
POSLEDNJI KOLOSEK uporedo prati sudbinu bande železničara koja vrši krađe robe iz vagona i napore policijskih islednika da ih pronađu i uhapse.
Svoju noir koncepciju film crpi iz vrlo slojevite postavke karaktera koja nije crno-bela i što je još važnije razume i objašnjava njihovu potrebu da kradu u socijalizmu, iako pripadaju klasi koja bi po definiciji trebalo da vlada u takvom socijalizmu. Međutim, Žika iako često optuživan da je režimski reditelj u ovom filmu uopšte na robuje dogmama, i konstruiše svet u kome postoje i tenzije koje su karakteristične za filmove ovog profila.
Tu dolazimo do Fiskove interpretacije teorije pop kulture kao refleksije društvenih tenzija, i POSLEDNJI KOLOSEK čitan u skladu sa tom teorijom možemo posmatrati kao izrazito subverzivan film, subverzivan pre svega zato što je relaizovan u jednoj pop formi i nije eksplicitno političan, iako govori mnogo više od mnogih političnih filmova.
U stilskom smislu, Žika Mitrović vlada svim zahvatima koji čine ovaj žanr, od britkog dijaloga do muzičkih šlagvorta, koje isporučuje Bojan Adamič.
U svakom slučaju POSLEDNJI KOLOSEK je nepravedbno zapostavljen film koji otkriva postojanje jedne jako zdrave linije u našoj kinematografiji koja je u međuvremenu ugušena.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment