Sinoć smo Žika K. i ja overili OPASAN TRAG Mikija Stamenkovića i na njegovom special edition DiVXu uspeli da se podsetimo ovog izvanredno važnog filma.
OPASAN TRAG je uradila ekipa koja je praktično već radila SB ZATVARA KRUG. Scenario su pisali naš najveći producent Dušan Perković, specijalista za akcioni riler Dragan Marković, i Milutin Janković, tip koji je prethodno radio sub-KAPETAN LEŠI projekte, a kao dramaturg je, pošto se veći deo filma dešava na šiptarskom, radio Petrit Imami.
Očigledno je reč o žanrovski ortodoksnoj ekipi koja se okupila deceniju kasnije, i to deceniju posle projekta koji je već bio prilično arhaičan i odlučila ponovo da se okuša.
Ovog puta Miki Stamenković se dohvatio gorućeg, gotovo okultnog problema bivše SFRJ, iredente na Kosovu, i ovo je praktično prvi film u kome se savremena iredenta prikazuje u punom sjaju i praktično prvi film u kome se kriminalizuje politički stav kosovskih Albanaca.
Ono što u prikazu Kosova prvo mora da se primeti, to je da praktično izvan policije, nema lojalnih Albanaca.- Ima ih tu i tamo, uglavnom u planini, ali je rasprostranjenost zaverenika prosto neverovatna. Ne samo da imaju svoje ljude undercover u policiji i školama koje u filmu nameravaju da zloupotrebe, pored klasičnog emigrantsko-asasinskog momenta, nego smo se Žika i ja gledajući film u jednom trenutku upitali, kako li će izgledati finalni showdown u filmu kada se policija konačno razračuna sa njima pošto nam se učinilo kako se film može razrešiti jedino scenom genocida, nikako nekim mano a mano obračunom.
Dakle, potpuno je fascinantan taj alles gegen alles momenat u filmu i ta sveopšta atmosfera demografski nerešive zavere koju donosi film Mikija Stamenkovića. U tom smislu, iako je reč o režimskom, prosrpskom, udbaškom filmu, reč je o jednom ostvarenju koje na retko ubedljiv način pokušava da predstavi svu alarmantnost situacije na Kosovu.
Iako je pobuna u ovom filmu svedena na nivo policijskog slučaja, film se završava klasičnom horor konvencijom da čudovište još uvek živi, pošto učitelj-iredentista ostaje na slobodi.
O masovnosti tadašnje iredente možda najbolje govori svedočenje tadašnjeg prvog policajca Kosova Rahmana Morine koji kaže da je kroz ruke policijskih organa tada prošlo oko 520 000 ljudi a samo su učesnici demonstracija osuđeni na 25 000 godina zatvora, u proseku 7,1 godinu. Na ulicama je tada navodno bilo oko milion demonstranata.
I sve to ovaj film dosta plastično prikazuje. U usputnim dijalozima, saznajemo kako učitelj sprema demosntracije u kojima planira da kao prethodnicu stavi decu jer zna da policija neće pucati u njih, mladi iredentisti su potpuno u nacionalističkom duhu, smatraju da je Kosovo okupirano, najavljuju osvetu i negiraju sav progres koji je komunizam doneo na Kosovu. Zanimljivio je da u filmu nema levo orijentisanih Albanaca iako su prvobitno njihove demonstracije bile definisane kao levo skretanje, kao što su i njihovi ideolozi bili maoisti i sl.
S druge strane, ono što je argument lojalnih Albanaca u ovom filmu jeste upravo to što je komunizam doneo progres na Kosovo, opismenio ljude i sl.
Konačno, u filmu se pojavljuje i, koliko sam ja shvatio Belgijanac Roper, kao strani faktor, koji radi kao asasin za Šiptare. To je vrlo zanimljivo pošto taj junak nema kontratežu u nekom strancu koji bi eventualno pomagao policiji, i mislim da je prilično jasno kako je u filmu ptikazan strani faktor, kao svirep i neprijateljski.
Policijska praksa je pokazana kao izrazito moderna, bez puno razloga u dva navrata vidimo kako koriste helikoptere a u svom štabu koriste i računare.
Miki Stamenković malo slabije vlada geografijom dešavanja u ovom filmu, i to ne na planu stejdžinfga akcionih i saspens scena nego u tome ko je u kom gradu, no konstatovali smo da se film dešava u Beogradu, Prištini i Skoplju.
Naročito je zanimljiva scena Batinog dolaska u Prištinu koja je urađena kao Šaftov dolazak u Harare. Priština je namerno snimljena u maniru turističkog filma, iz kola u pokretu, sa posebnim akcentom na monumentalne građevine poznog Titoizma.
Zanimljivo je koliko se neki slični set upovi pojavlju u OPASNOM TRAGU i SRŠLJENU, naročito recimo u scenama posete očevoj kući. Štrljićev lik u OPASNOM TRAGU je jako sličan Sergejevom u STRŠLJENU i štaviše, u scenama posete ocu u oba filma igra Meto Jovanovski koji je kod Mikija sin, Štrljin brat, a kod Gorčina otac. isto tako, sličnost je i u tome što su kod Mikija i Gorčina braća podeljena pa je jedan iredentista a drugi lojalan, i čini se kao da ovi filmovi stižu iz iste kuhinje. Znajući da STRŠLJEN ipak dolazi iz jedno old school produkcione priče, ovu liniju treba istražiti.
Kad je reč o samoj egzekuciji, Miki ovde najviše evoicira Hitchcocka, ima jenu saspens scenu u vozu kada bane Vidaković hoće da udavi Vladicu Milosavljević, a zatim i odličnu scenu kada Alain Noury baci Vladicu u shaft od lifta.
Za razliku od saspens atmosfere koju stalno pokušava da gradi, relativno je nemaran prema revolveraškim obračunima.
Ono što Mikiju izmiče i u ovom filmu, kao i u SB ZATVARA KRUG jeste osećaj za tečno izlaganje priče. Njegov narativ u ovom filmu deluje dosta ispresecano, nema puno paralelnih radnji a i kada ih ima one su dekomponovane tako da deluju kao opstrukcija a ne kao harmonična celina.
Međutim, krimić je žanr koji je jako retko dopadljiv a to potvrđuje i OPASNI TRAG.
U svakom slučaju, reč je o vrlo zanimljivom filmu, i još jednoj potvrdi kako su ozbiljni problemi i kod nas vrlo često bili tretirani kroz filmove koji nisu shvatani ozbiljno.
* * 1/2 / * * * *
OPASAN TRAG je uradila ekipa koja je praktično već radila SB ZATVARA KRUG. Scenario su pisali naš najveći producent Dušan Perković, specijalista za akcioni riler Dragan Marković, i Milutin Janković, tip koji je prethodno radio sub-KAPETAN LEŠI projekte, a kao dramaturg je, pošto se veći deo filma dešava na šiptarskom, radio Petrit Imami.
Očigledno je reč o žanrovski ortodoksnoj ekipi koja se okupila deceniju kasnije, i to deceniju posle projekta koji je već bio prilično arhaičan i odlučila ponovo da se okuša.
Ovog puta Miki Stamenković se dohvatio gorućeg, gotovo okultnog problema bivše SFRJ, iredente na Kosovu, i ovo je praktično prvi film u kome se savremena iredenta prikazuje u punom sjaju i praktično prvi film u kome se kriminalizuje politički stav kosovskih Albanaca.
Ono što u prikazu Kosova prvo mora da se primeti, to je da praktično izvan policije, nema lojalnih Albanaca.- Ima ih tu i tamo, uglavnom u planini, ali je rasprostranjenost zaverenika prosto neverovatna. Ne samo da imaju svoje ljude undercover u policiji i školama koje u filmu nameravaju da zloupotrebe, pored klasičnog emigrantsko-asasinskog momenta, nego smo se Žika i ja gledajući film u jednom trenutku upitali, kako li će izgledati finalni showdown u filmu kada se policija konačno razračuna sa njima pošto nam se učinilo kako se film može razrešiti jedino scenom genocida, nikako nekim mano a mano obračunom.
Dakle, potpuno je fascinantan taj alles gegen alles momenat u filmu i ta sveopšta atmosfera demografski nerešive zavere koju donosi film Mikija Stamenkovića. U tom smislu, iako je reč o režimskom, prosrpskom, udbaškom filmu, reč je o jednom ostvarenju koje na retko ubedljiv način pokušava da predstavi svu alarmantnost situacije na Kosovu.
Iako je pobuna u ovom filmu svedena na nivo policijskog slučaja, film se završava klasičnom horor konvencijom da čudovište još uvek živi, pošto učitelj-iredentista ostaje na slobodi.
O masovnosti tadašnje iredente možda najbolje govori svedočenje tadašnjeg prvog policajca Kosova Rahmana Morine koji kaže da je kroz ruke policijskih organa tada prošlo oko 520 000 ljudi a samo su učesnici demonstracija osuđeni na 25 000 godina zatvora, u proseku 7,1 godinu. Na ulicama je tada navodno bilo oko milion demonstranata.
I sve to ovaj film dosta plastično prikazuje. U usputnim dijalozima, saznajemo kako učitelj sprema demosntracije u kojima planira da kao prethodnicu stavi decu jer zna da policija neće pucati u njih, mladi iredentisti su potpuno u nacionalističkom duhu, smatraju da je Kosovo okupirano, najavljuju osvetu i negiraju sav progres koji je komunizam doneo na Kosovu. Zanimljivio je da u filmu nema levo orijentisanih Albanaca iako su prvobitno njihove demonstracije bile definisane kao levo skretanje, kao što su i njihovi ideolozi bili maoisti i sl.
S druge strane, ono što je argument lojalnih Albanaca u ovom filmu jeste upravo to što je komunizam doneo progres na Kosovo, opismenio ljude i sl.
Konačno, u filmu se pojavljuje i, koliko sam ja shvatio Belgijanac Roper, kao strani faktor, koji radi kao asasin za Šiptare. To je vrlo zanimljivo pošto taj junak nema kontratežu u nekom strancu koji bi eventualno pomagao policiji, i mislim da je prilično jasno kako je u filmu ptikazan strani faktor, kao svirep i neprijateljski.
Policijska praksa je pokazana kao izrazito moderna, bez puno razloga u dva navrata vidimo kako koriste helikoptere a u svom štabu koriste i računare.
Miki Stamenković malo slabije vlada geografijom dešavanja u ovom filmu, i to ne na planu stejdžinfga akcionih i saspens scena nego u tome ko je u kom gradu, no konstatovali smo da se film dešava u Beogradu, Prištini i Skoplju.
Naročito je zanimljiva scena Batinog dolaska u Prištinu koja je urađena kao Šaftov dolazak u Harare. Priština je namerno snimljena u maniru turističkog filma, iz kola u pokretu, sa posebnim akcentom na monumentalne građevine poznog Titoizma.
Zanimljivo je koliko se neki slični set upovi pojavlju u OPASNOM TRAGU i SRŠLJENU, naročito recimo u scenama posete očevoj kući. Štrljićev lik u OPASNOM TRAGU je jako sličan Sergejevom u STRŠLJENU i štaviše, u scenama posete ocu u oba filma igra Meto Jovanovski koji je kod Mikija sin, Štrljin brat, a kod Gorčina otac. isto tako, sličnost je i u tome što su kod Mikija i Gorčina braća podeljena pa je jedan iredentista a drugi lojalan, i čini se kao da ovi filmovi stižu iz iste kuhinje. Znajući da STRŠLJEN ipak dolazi iz jedno old school produkcione priče, ovu liniju treba istražiti.
Kad je reč o samoj egzekuciji, Miki ovde najviše evoicira Hitchcocka, ima jenu saspens scenu u vozu kada bane Vidaković hoće da udavi Vladicu Milosavljević, a zatim i odličnu scenu kada Alain Noury baci Vladicu u shaft od lifta.
Za razliku od saspens atmosfere koju stalno pokušava da gradi, relativno je nemaran prema revolveraškim obračunima.
Ono što Mikiju izmiče i u ovom filmu, kao i u SB ZATVARA KRUG jeste osećaj za tečno izlaganje priče. Njegov narativ u ovom filmu deluje dosta ispresecano, nema puno paralelnih radnji a i kada ih ima one su dekomponovane tako da deluju kao opstrukcija a ne kao harmonična celina.
Međutim, krimić je žanr koji je jako retko dopadljiv a to potvrđuje i OPASNI TRAG.
U svakom slučaju, reč je o vrlo zanimljivom filmu, i još jednoj potvrdi kako su ozbiljni problemi i kod nas vrlo često bili tretirani kroz filmove koji nisu shvatani ozbiljno.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment