Ipak, moram priznati da mi je BANOVIĆ STRAHINJA ostao podjednako šupalj i slab kao i kada sam ga prvi put gledao.
Reč je o filmu u kome se najpre oseća da je reč o čisto producentskom projektu nastalom iz Mimičinog pokušaja da se izbori za status sličan Bulajićevom, i u tom cilju je uzeo značajnu pesmu iz narodne tradicije, kao što je Bulajić uzimao istorijske događaje, i iskoristio je za pravljenje filma koji bi mogao imati neku komercijalnu sudbinu na stranim tržištima. O Mimičinom kompleksu Bulajića u ovom filmu svedoči i angažovanje Franca nera koji je bio rado viđen gost u našim koprodukcijama o čemu uostalom svedoči i vanbračno dete koje je imao u Sloveniji.
Kao i većina međurepubličkih saradnji, čiji je catch bio u tome da se od dve republike SFRJ uzmu pare za film i tako skupi budžet za dva filma a snimi se jedan, što je bio i BANOVIĆ STRAHINJA, i ovde se iza svega krije čist poslovni hohštapleraj, pošto imajući u vidu input stranih producenata kroz glumačku podelu, vidimo da se Mimica zapravo nije bavio pokušajem da predstavi našu nacionalnu tradiciju. U produkcionom smislu su filmovi poput BANOVIĆ STRAHINJE zapravo bili neka vrsta anticipacije Eurimagesa, i inog fondacijskog filma koje je thirdworldizovao sve regionalne kinematografije.
E pa, eto kako je to počelo.
I što je najtragičnije od svega, ni posle ovog promašaja se nije odustalo od takvog koncepta već se praktično sve do SEOBA Saše Petrovića, a Saša je bio jedan od koscenarista ovog filma, radilo na sličan način i sa obaveznim stranim glumcima.
Kad je reč o Mimičinom stilskom prilazu, mislim da je Kurosawa svakako bio jedan od uzora, sudeći po tome kako se Mimičini junaci u ritama kreću i ponašaju, i kako su našminkani. Nažalost, minimalizam kome Mimica u stejdžovanju priče pribegava nema puno veze sa Kurosawinim postupkom već štaviše liči na prevaziđene marginalne naslove nemog filma, u kojima je nemost bila praćena nemuštošću.
Kroz tako rudimentaran stil, Mimica u suštini nije uspeo da plasira ni svoje čitanje priče i njegov film se istovremeno može tumačiti kao osuda klerikalizma i lažnog morala, avanturistički film i hrnika srednjevekovnog života, i ni u jednom od tih čitanja ovaj film ne zadovoljava.
Mimica prilično nevešto uspostavlja ravnotežu između niskomimetskog i visokomimetskog u ovom filmu, iako je prilično jasno kakav prilaz iziskuje epski milje iz koga ova pesma dolazi.
I upravo zato, ni ne ostaje previše prostora za podmsevanje što Django igra Strahinju a Goldfinger Jug Bogdana.
* 1/2 / * * * *
Reč je o filmu u kome se najpre oseća da je reč o čisto producentskom projektu nastalom iz Mimičinog pokušaja da se izbori za status sličan Bulajićevom, i u tom cilju je uzeo značajnu pesmu iz narodne tradicije, kao što je Bulajić uzimao istorijske događaje, i iskoristio je za pravljenje filma koji bi mogao imati neku komercijalnu sudbinu na stranim tržištima. O Mimičinom kompleksu Bulajića u ovom filmu svedoči i angažovanje Franca nera koji je bio rado viđen gost u našim koprodukcijama o čemu uostalom svedoči i vanbračno dete koje je imao u Sloveniji.
Kao i većina međurepubličkih saradnji, čiji je catch bio u tome da se od dve republike SFRJ uzmu pare za film i tako skupi budžet za dva filma a snimi se jedan, što je bio i BANOVIĆ STRAHINJA, i ovde se iza svega krije čist poslovni hohštapleraj, pošto imajući u vidu input stranih producenata kroz glumačku podelu, vidimo da se Mimica zapravo nije bavio pokušajem da predstavi našu nacionalnu tradiciju. U produkcionom smislu su filmovi poput BANOVIĆ STRAHINJE zapravo bili neka vrsta anticipacije Eurimagesa, i inog fondacijskog filma koje je thirdworldizovao sve regionalne kinematografije.
E pa, eto kako je to počelo.
I što je najtragičnije od svega, ni posle ovog promašaja se nije odustalo od takvog koncepta već se praktično sve do SEOBA Saše Petrovića, a Saša je bio jedan od koscenarista ovog filma, radilo na sličan način i sa obaveznim stranim glumcima.
Kad je reč o Mimičinom stilskom prilazu, mislim da je Kurosawa svakako bio jedan od uzora, sudeći po tome kako se Mimičini junaci u ritama kreću i ponašaju, i kako su našminkani. Nažalost, minimalizam kome Mimica u stejdžovanju priče pribegava nema puno veze sa Kurosawinim postupkom već štaviše liči na prevaziđene marginalne naslove nemog filma, u kojima je nemost bila praćena nemuštošću.
Kroz tako rudimentaran stil, Mimica u suštini nije uspeo da plasira ni svoje čitanje priče i njegov film se istovremeno može tumačiti kao osuda klerikalizma i lažnog morala, avanturistički film i hrnika srednjevekovnog života, i ni u jednom od tih čitanja ovaj film ne zadovoljava.
Mimica prilično nevešto uspostavlja ravnotežu između niskomimetskog i visokomimetskog u ovom filmu, iako je prilično jasno kakav prilaz iziskuje epski milje iz koga ova pesma dolazi.
I upravo zato, ni ne ostaje previše prostora za podmsevanje što Django igra Strahinju a Goldfinger Jug Bogdana.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment