BANOVIĆ STRAHINJA

Drugi film kojim sam se počastio bio je BANOVIĆ STRAHINJA Vatroslava Mimice, courtesy of Ginger, na čije ponovno gledanje me je inspirisao Ghoul.

Ipak, moram priznati da mi je BANOVIĆ STRAHINJA ostao podjednako šupalj i slab kao i kada sam ga prvi put gledao.

Reč je o filmu u kome se najpre oseća da je reč o čisto producentskom projektu nastalom iz Mimičinog pokušaja da se izbori za status sličan Bulajićevom, i u tom cilju je uzeo značajnu pesmu iz narodne tradicije, kao što je Bulajić uzimao istorijske događaje, i iskoristio je za pravljenje filma koji bi mogao imati neku komercijalnu sudbinu na stranim tržištima. O Mimičinom kompleksu Bulajića u ovom filmu svedoči i angažovanje Franca nera koji je bio rado viđen gost u našim koprodukcijama o čemu uostalom svedoči i vanbračno dete koje je imao u Sloveniji.

Kao i većina međurepubličkih saradnji, čiji je catch bio u tome da se od dve republike SFRJ uzmu pare za film i tako skupi budžet za dva filma a snimi se jedan, što je bio i BANOVIĆ STRAHINJA, i ovde se iza svega krije čist poslovni hohštapleraj, pošto imajući u vidu input stranih producenata kroz glumačku podelu, vidimo da se Mimica zapravo nije bavio pokušajem da predstavi našu nacionalnu tradiciju. U produkcionom smislu su filmovi poput BANOVIĆ STRAHINJE zapravo bili neka vrsta anticipacije Eurimagesa, i inog fondacijskog filma koje je thirdworldizovao sve regionalne kinematografije.

E pa, eto kako je to počelo.

I što je najtragičnije od svega, ni posle ovog promašaja se nije odustalo od takvog koncepta već se praktično sve do SEOBA Saše Petrovića, a Saša je bio jedan od koscenarista ovog filma, radilo na sličan način i sa obaveznim stranim glumcima.

Kad je reč o Mimičinom stilskom prilazu, mislim da je Kurosawa svakako bio jedan od uzora, sudeći po tome kako se Mimičini junaci u ritama kreću i ponašaju, i kako su našminkani. Nažalost, minimalizam kome Mimica u stejdžovanju priče pribegava nema puno veze sa Kurosawinim postupkom već štaviše liči na prevaziđene marginalne naslove nemog filma, u kojima je nemost bila praćena nemuštošću.

Kroz tako rudimentaran stil, Mimica u suštini nije uspeo da plasira ni svoje čitanje priče i njegov film se istovremeno može tumačiti kao osuda klerikalizma i lažnog morala, avanturistički film i hrnika srednjevekovnog života, i ni u jednom od tih čitanja ovaj film ne zadovoljava.

Mimica prilično nevešto uspostavlja ravnotežu između niskomimetskog i visokomimetskog u ovom filmu, iako je prilično jasno kakav prilaz iziskuje epski milje iz koga ova pesma dolazi.

I upravo zato, ni ne ostaje previše prostora za podmsevanje što Django igra Strahinju a Goldfinger Jug Bogdana.

* 1/2 / * * * *