Pogledao sam 48 SHADES Daniel Lapainea, courtesy of Ginger.
Reč je o lapidarnoj ekranizaciji bestselera Nicka Earlsa koji govori o coming of ageu jednog australijskog momka koji se doseljava da živi kod svoje dvadesetdvogodišnje tetke i zaljubljuje se u njenu cimerku.
Dok je roman, iako ga nisam čitao, upuštam se u slobodnu procenu, verovatno nešto kontemplativnije štivo bez velikih melodramskih obrta i razrešenja, barem sudeći po priči filma, film je strukturiran kao nezaokružena dramedija, na razmeđi između drame od odrastanju, romantične i gross out komedije, s tim što za razliku od svih ovigh žanrova nema jasno ishodište već se završava otvorenim krajem, kako je često u životu ali ne i na filmu.
Upravo u tom striktno žanrovskom tretmanu priče koja ne podržava takav postupak, leži osnovni problem filma.
Međutim, izvan toga, Lapaine prilično stručno realizuje osnovne žanrovske situacije, likovi su jasni, gluma je sugestivna (što opet ne odgovara karakteru priče, ali sasvim leži mejsntrim filmotvorstvu za koje se Lapaine stilski opredelio), i film se gleda bez teškoća.
Fotografija je takođe vrlo precizna i prijatna tako da štošta u filmu, uključujući i australijske lokacije deluje kao fini eye candy.
U svakom slučaju, iako je roman možda i dobar, kada ga Lapaine uradi, ovo izgleda kao tipičan primer CINEMA EX NIHILO koncepta, koji anglosaksonci umeju da sprovedu.
* * 1/2 / * * * *
Reč je o lapidarnoj ekranizaciji bestselera Nicka Earlsa koji govori o coming of ageu jednog australijskog momka koji se doseljava da živi kod svoje dvadesetdvogodišnje tetke i zaljubljuje se u njenu cimerku.
Dok je roman, iako ga nisam čitao, upuštam se u slobodnu procenu, verovatno nešto kontemplativnije štivo bez velikih melodramskih obrta i razrešenja, barem sudeći po priči filma, film je strukturiran kao nezaokružena dramedija, na razmeđi između drame od odrastanju, romantične i gross out komedije, s tim što za razliku od svih ovigh žanrova nema jasno ishodište već se završava otvorenim krajem, kako je često u životu ali ne i na filmu.
Upravo u tom striktno žanrovskom tretmanu priče koja ne podržava takav postupak, leži osnovni problem filma.
Međutim, izvan toga, Lapaine prilično stručno realizuje osnovne žanrovske situacije, likovi su jasni, gluma je sugestivna (što opet ne odgovara karakteru priče, ali sasvim leži mejsntrim filmotvorstvu za koje se Lapaine stilski opredelio), i film se gleda bez teškoća.
Fotografija je takođe vrlo precizna i prijatna tako da štošta u filmu, uključujući i australijske lokacije deluje kao fini eye candy.
U svakom slučaju, iako je roman možda i dobar, kada ga Lapaine uradi, ovo izgleda kao tipičan primer CINEMA EX NIHILO koncepta, koji anglosaksonci umeju da sprovedu.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment