Pogledao sam JELENU, KATARINU, MARIJU Nikite Milivojevića, ekranizaciju romana Dušana Miklje koju su napisali književnik i reditelj, bez pomoći scenariste. Mislim da je na početku cele priče svakako to jedan od temeljnih problema. Naime, ovaj film je toliko prestrašno realizovan - snimljen, glumljen, insceniran - da je na neki način paradoksalno još govoriti o tome da ne valja scenario. Međutim, možda je u nekoj formi Mikljin bestseler (nisam ga čitao) eventualno i mogao da ima smisla kao film - priča o tri Srpkinje o tuđini koje imaju određene probleme zvuči kao nešto što bi moglo biti zanimljivo, naročito jer se ceo film dešava u Njujorku. Ali od te tačke kada su se producenti još u korenu cele priče odrekli bilo kakvog filmskog know howa, ne treba da čudi da je isti izostao do samog kraja.
JELENA, KATARINA I MARIJA je film kome prosto nedostaje elementarna veština na nivou onoga što bismo mogli smatrati filmskim izrazom, ne samo pripovedanjem. Jedan od osnovnih problema srpske kinematografije je to što u njoj ne postoji standard. Kod nas zbilja ne postoji standard za koji možemo da kažemo, "OK, to je neki minimum izraza na koji se može računati kod srpskih filmskih autora i saradnika". Sve je postalo jedno ogromno lutanje kroz zanat a tome u prilog ide i činjenica da su poslednji uspesi filmova poput pre svega KLIPa a zatim i TILVE ROŠ vezani za dela koja se na specifičan način odnose prema filmskoj formi i nisu tipični bioskopski filmovi.
Međutim, pošto su kod nas pristojno napravljeni filmovi kao što je recimo NEPRIJATELJ postali poptuna egzotika, a čak i vrhunski reditelji poput Dragojevića dopuštaju sebi da popuste zanatske ulare u filmovima kao što je PARADA, onda Milivojević istovremeno i jeste i nije ispod nivoa, jer nekakv nivo postoji ali nije standardizovan.
Zato neko sa smislom za humor može da kaže kako je ovo neuspeo eksperiment, a ja sam više sklon tome da kažem da je ovaj film neizbežan rezultat čitave serije pogrešnih producentskih odluka.
Ipak, ako postoji nešto što može da se uzme kao svojevrsna olakšavajuća okolnost jeste to da je JELENA, KATARINA, MARIJA snimljen dosta davno i da, čini mi se, ovakvih faulova u našoj kinematografiji ipak više nema. Ovo je film koji najviše vuče na 2005/2006. godinu, vreme kada se Dragan Kojadinović igrao Rogera Cormana i davao pare svakom projektu koji je mogao da fingira početak snimanja posle kolapsa konkursa 2005. godine. Sada su se stvari promenile, i čini mi se da će ovakvi filmovi u budućnosti moći da se javljaju samo kao relikti te ere.
Otud, ova vrsta filma više ne može da izazove čak ni bes jer naša kinematografija se izlečila od bolesti koja se javlja sa ovakvim simptomima.
JELENA, KATARINA I MARIJA je film kome prosto nedostaje elementarna veština na nivou onoga što bismo mogli smatrati filmskim izrazom, ne samo pripovedanjem. Jedan od osnovnih problema srpske kinematografije je to što u njoj ne postoji standard. Kod nas zbilja ne postoji standard za koji možemo da kažemo, "OK, to je neki minimum izraza na koji se može računati kod srpskih filmskih autora i saradnika". Sve je postalo jedno ogromno lutanje kroz zanat a tome u prilog ide i činjenica da su poslednji uspesi filmova poput pre svega KLIPa a zatim i TILVE ROŠ vezani za dela koja se na specifičan način odnose prema filmskoj formi i nisu tipični bioskopski filmovi.
Međutim, pošto su kod nas pristojno napravljeni filmovi kao što je recimo NEPRIJATELJ postali poptuna egzotika, a čak i vrhunski reditelji poput Dragojevića dopuštaju sebi da popuste zanatske ulare u filmovima kao što je PARADA, onda Milivojević istovremeno i jeste i nije ispod nivoa, jer nekakv nivo postoji ali nije standardizovan.
Zato neko sa smislom za humor može da kaže kako je ovo neuspeo eksperiment, a ja sam više sklon tome da kažem da je ovaj film neizbežan rezultat čitave serije pogrešnih producentskih odluka.
Ipak, ako postoji nešto što može da se uzme kao svojevrsna olakšavajuća okolnost jeste to da je JELENA, KATARINA, MARIJA snimljen dosta davno i da, čini mi se, ovakvih faulova u našoj kinematografiji ipak više nema. Ovo je film koji najviše vuče na 2005/2006. godinu, vreme kada se Dragan Kojadinović igrao Rogera Cormana i davao pare svakom projektu koji je mogao da fingira početak snimanja posle kolapsa konkursa 2005. godine. Sada su se stvari promenile, i čini mi se da će ovakvi filmovi u budućnosti moći da se javljaju samo kao relikti te ere.
Otud, ova vrsta filma više ne može da izazove čak ni bes jer naša kinematografija se izlečila od bolesti koja se javlja sa ovakvim simptomima.
No comments:
Post a Comment