Reprizirao sam THE END OF THE AFFAIR Neil Jordana, courtesy of Ginger. Jako sam voleo ovaj film još onomad kad se pojavio pre skoro deset godina i još tada sam ga upamtio kao nešto što bih rado reprizirao. Na ovo ponovno gledanje motivisao me je Fritz Lang i MINISTRY OF FEAR koji sam nedavno gledao. To su u oba slučaja ekranizacije Grahama Greenea smeštene u London pod bombama.
Sličnosti se tu ne završavaju. Lang i Jordan su obojica veliki stilisti. U svom filmu, Lang ke kako sam već opisao demonstrirao rediteljski stil koji je apsolutno sinhronizovan sa onim kakao se film radi danas, samo sa nešto manje pozicija kamere. Jordan je sa druge strane podelio Langovu sudbinu. I Jordan je neprevaziđeni stilista koji s jedne strane prevazilčazi svoje evropske korene, međutim s druge strane ni Holivud ne zna šta da radi sa njim pošto prečesto njegov stil jede supstancu. Međutim, fascinacija Holivuda Jordanom uspeva da opstane i on se pojavljuje na najneočekivanijim mestima a uz to ni ne prestaje da radi u Evropi.
THE END OF THE AFFAIR je slučaj u kome je Jordan umešno spojio stil i supstancu. Štaviše deo stila je učinio supstancom. Jordan je koncipirao svoj film kao namerno vrlo staromodan film, gotovo blizak Langu, sa vrlo svedenim vizuelnim stilom koji samo povremeno unapređuje inovativnijom upotrebom objektiva ili slow motiona, primer za to je scena eksplozije. S druge strane, na nivou glume, pošto je kadriranje vrlo svedeno kao u starim filmovima, gluma je vrlo precizna i vrlo old school čemu svakako pomažu i mahom britanski glumci koji imaju iskustva sa takvim redirteljskim konceptom još od BBCjevog minimalizma. Konačno u samoj inscenaciji, Jordan ne ide na modernu demistifikaciju epohe, štaviše on insistira na epohi kao okviru u kome takva melodrama može da funkcionđe. Tako i scene seksa, iako steamier nego što bi Lang i pomislio, ako izuzmemo gole grudi Julianne Moore, radikalnije samo u detaljima, u tome šta junaci čine sa rukama, ali konvencija je ista.
Dakle, moglo bi se reći da u ovom filmu Jordan perverzno uživa u formi. Štaviše, formalizm utiče na to da THE END OF THE AFFAIR bude na neki način vrlo distanciran što naizgled nije dobro za melodramu, međutim ljubavna priča sa ovako oštrim melodramskim obrtima, bi potpuno izgubila svoju kontemplativnost da je još na sve to i sentimentalna. U svakom slučaju, Jordan uspeva da do maksimuma eksploatiše karakteističnu filozofsku crtu Greeneovog rukopisa, i ja mislim da bi Greena bio zadovoljan ovom adapracijom što je i važno jer je roman navodno autobiografski.
Iako se glavni junak ne zove Graham, on vodi svoju ljubavnicu na film 21 DAYS i kaže kako je njime nezadovoljan a taj film pisao upravo Greene.
Slutim da možda žene u ovom filmu mogu naći i sentimentalnu vrednost, međutim meni je, kako već rekoh to odsustvo nametljivih emocija bio veliki plus, ali razumem da nekome baš to može biti mana.
* * * 1/2 / * * * *
Sličnosti se tu ne završavaju. Lang i Jordan su obojica veliki stilisti. U svom filmu, Lang ke kako sam već opisao demonstrirao rediteljski stil koji je apsolutno sinhronizovan sa onim kakao se film radi danas, samo sa nešto manje pozicija kamere. Jordan je sa druge strane podelio Langovu sudbinu. I Jordan je neprevaziđeni stilista koji s jedne strane prevazilčazi svoje evropske korene, međutim s druge strane ni Holivud ne zna šta da radi sa njim pošto prečesto njegov stil jede supstancu. Međutim, fascinacija Holivuda Jordanom uspeva da opstane i on se pojavljuje na najneočekivanijim mestima a uz to ni ne prestaje da radi u Evropi.
THE END OF THE AFFAIR je slučaj u kome je Jordan umešno spojio stil i supstancu. Štaviše deo stila je učinio supstancom. Jordan je koncipirao svoj film kao namerno vrlo staromodan film, gotovo blizak Langu, sa vrlo svedenim vizuelnim stilom koji samo povremeno unapređuje inovativnijom upotrebom objektiva ili slow motiona, primer za to je scena eksplozije. S druge strane, na nivou glume, pošto je kadriranje vrlo svedeno kao u starim filmovima, gluma je vrlo precizna i vrlo old school čemu svakako pomažu i mahom britanski glumci koji imaju iskustva sa takvim redirteljskim konceptom još od BBCjevog minimalizma. Konačno u samoj inscenaciji, Jordan ne ide na modernu demistifikaciju epohe, štaviše on insistira na epohi kao okviru u kome takva melodrama može da funkcionđe. Tako i scene seksa, iako steamier nego što bi Lang i pomislio, ako izuzmemo gole grudi Julianne Moore, radikalnije samo u detaljima, u tome šta junaci čine sa rukama, ali konvencija je ista.
Dakle, moglo bi se reći da u ovom filmu Jordan perverzno uživa u formi. Štaviše, formalizm utiče na to da THE END OF THE AFFAIR bude na neki način vrlo distanciran što naizgled nije dobro za melodramu, međutim ljubavna priča sa ovako oštrim melodramskim obrtima, bi potpuno izgubila svoju kontemplativnost da je još na sve to i sentimentalna. U svakom slučaju, Jordan uspeva da do maksimuma eksploatiše karakteističnu filozofsku crtu Greeneovog rukopisa, i ja mislim da bi Greena bio zadovoljan ovom adapracijom što je i važno jer je roman navodno autobiografski.
Iako se glavni junak ne zove Graham, on vodi svoju ljubavnicu na film 21 DAYS i kaže kako je njime nezadovoljan a taj film pisao upravo Greene.
Slutim da možda žene u ovom filmu mogu naći i sentimentalnu vrednost, međutim meni je, kako već rekoh to odsustvo nametljivih emocija bio veliki plus, ali razumem da nekome baš to može biti mana.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment