Pogledao sam NIJE KRAJ Vinka Brešana. Imao sam pomešana očekivanja jer mi ga je podjednak broj ljudi i pohvalio i pokudio. Moji krajnji utisci su negde između. Štaviše, više su na strani pozitivnog, samo zato što sam malo otupeo na sve one default mane koje dolaze ugrađene u filmove iz ovog regiona.
U tom smislu, gotovo da sam sve ono loše što uračunam u početku gotovo prestao da primećujem a time ovaj film obiluje. Pokušaću prvo da se fokusiram na loše kako bih kasnije priveo komentar kraju sa pozitivnim.
Ono što nije dobro je prilično nejasan ključ stilizacije. Film evientno pokušava da bude stilizovan, međutim nikada do kraja nisu definisana pravila univerzuma u kome se sve događa. Film je naizmenično stilizovan kao strip a ima i realističnih momenata. Stilizaciju kostima i povremeno scenografije ne prati promena objektiva i to dovodi do prilične konfuzije, na koju sam ja, ruku na srce, navikao.
Isto važi i za nejasnu stilizaciju u scenariju. Kriminalni boss koji citra stihove je potpuno deplasiran u bilo kojoj stilizaciji.
Zatim, naravno, potreba da se u filmu pojave svi žanrovi, ispriča više priča od kojih su mnoge potpuno suvišne. Međutim, u rediteljskom smislu, Brešan podvlači taj paradoks time što neke nevažne cene režira bolje od ključnih. Tako recimo, završna scena sa snajperistima je zaista odlična, iako film nije akcioni triler a ima nekih melodramskih koje su tanke a ključne su za film.
Isto tako u tom nabacivanju raznih priča, film povremeno postaje konfuzan i gubi svoj narativni zamajac tako da ima situacija u kojima se priča ukopa i pokazuje kako je Brešanov omiljeni dramaturški metod digresja. Voice-overi, iako nude poneku dobru repliku su potpuno suvišni i moglo se bez njih.
Konačno, ceo subplot sa kancerom je redundantan pošto ne nosi nikakvu znakovitost a na kraju ne zaigra u punoj meri (već samo delimično) kao bestidno jeftin ali nesumnjivo efektan emotivni momenat.
No, ono što je pozitivno jeste da film NIJE KRAJ ima prilično zdrav odnos prema ratu. Samom genezom rata, ko je kriv i ko je u pravu se ne bavi. Čak se ne bavi ni time da li je rata trebalo da bude ili ne, da li je opravdan ili nije. Rat je tretiran kao činjenica, i film se bavi jednom pričom koja se tom prilikom odigrala.
S druge strane, film ima par sasvim poštenih momenata koji pokazuju kako nije lako biti Srbin u Hrvatskoj. Ne mogu da kažem kako je sad ovo neki naročito pregnantan film u ideološkom smislu, ali je u svojoj dezideologizovanosti negde sasvim u redu.
Drugo, poslednje je vreme došlo, to znamo, ali Hrvati su masovno počeli da prave "normalnije" i komunikativnije filmove od Srba, ma koliko to nečekivano zvučalo. Hrvati su ranije obično bili pretenciozniji, agresivniji a sada oni prave relaksirani vid filmova koji je bio svojstven našim rediteljima. NIJE KRAJ definitivno jeste nešto iz asortimana hipotetičkog Raše Andrića da je sazreo i odrastao. Kada pogledam ovaj film uz sve njegove mane, to jeste nešto što ima više smisla od Srdanove i Stefanove kvislinške kinematografije. Ovo je naravo tužna konstatacija, ali šta možemo, tako stvoje stvari. Nažalost, uprkos možda čak i plemenitom pokušaju da se naša kinematografija odmakne od lokalne estradne glume, ona ostaje neštonajbolje što naše glumište može da ponudi.
Čak ni Brešan ne može da odoli a da film malo ne zamasti Vojom Brajovićem i hrvatskim komičarima. Ali, to je sve u higijenskim okvirima, ako uzmemo u obzir šta se se sve viša po našim filmovima.
Iako, Herceg ima malo javorovine u svom pristupu, meni je on OK, pošto mi generalno imamo problem sa ovim tipom leading mana, i odavno nisam video u našem miljeu OK ulogu ovog tipa. Nada Šargin je odlična, čak na nekom nivou i fuckable što je za nju prava retkost, barem iz moje vizure Srbende i sirovine.
NIJE KRAJ je dakle gledjiv primer onog podnošljivijeg dela kinematografije nastale raspadom jugoslovenskog filma, ne kao geografske odrednice već kao generalnog estetskog koncepta, što ga svimanama otupelima na njegove nedostatke čini vrlo prijatnim i zanimljivim.
* * 1/2 / * * * *
U tom smislu, gotovo da sam sve ono loše što uračunam u početku gotovo prestao da primećujem a time ovaj film obiluje. Pokušaću prvo da se fokusiram na loše kako bih kasnije priveo komentar kraju sa pozitivnim.
Ono što nije dobro je prilično nejasan ključ stilizacije. Film evientno pokušava da bude stilizovan, međutim nikada do kraja nisu definisana pravila univerzuma u kome se sve događa. Film je naizmenično stilizovan kao strip a ima i realističnih momenata. Stilizaciju kostima i povremeno scenografije ne prati promena objektiva i to dovodi do prilične konfuzije, na koju sam ja, ruku na srce, navikao.
Isto važi i za nejasnu stilizaciju u scenariju. Kriminalni boss koji citra stihove je potpuno deplasiran u bilo kojoj stilizaciji.
Zatim, naravno, potreba da se u filmu pojave svi žanrovi, ispriča više priča od kojih su mnoge potpuno suvišne. Međutim, u rediteljskom smislu, Brešan podvlači taj paradoks time što neke nevažne cene režira bolje od ključnih. Tako recimo, završna scena sa snajperistima je zaista odlična, iako film nije akcioni triler a ima nekih melodramskih koje su tanke a ključne su za film.
Isto tako u tom nabacivanju raznih priča, film povremeno postaje konfuzan i gubi svoj narativni zamajac tako da ima situacija u kojima se priča ukopa i pokazuje kako je Brešanov omiljeni dramaturški metod digresja. Voice-overi, iako nude poneku dobru repliku su potpuno suvišni i moglo se bez njih.
Konačno, ceo subplot sa kancerom je redundantan pošto ne nosi nikakvu znakovitost a na kraju ne zaigra u punoj meri (već samo delimično) kao bestidno jeftin ali nesumnjivo efektan emotivni momenat.
No, ono što je pozitivno jeste da film NIJE KRAJ ima prilično zdrav odnos prema ratu. Samom genezom rata, ko je kriv i ko je u pravu se ne bavi. Čak se ne bavi ni time da li je rata trebalo da bude ili ne, da li je opravdan ili nije. Rat je tretiran kao činjenica, i film se bavi jednom pričom koja se tom prilikom odigrala.
S druge strane, film ima par sasvim poštenih momenata koji pokazuju kako nije lako biti Srbin u Hrvatskoj. Ne mogu da kažem kako je sad ovo neki naročito pregnantan film u ideološkom smislu, ali je u svojoj dezideologizovanosti negde sasvim u redu.
Drugo, poslednje je vreme došlo, to znamo, ali Hrvati su masovno počeli da prave "normalnije" i komunikativnije filmove od Srba, ma koliko to nečekivano zvučalo. Hrvati su ranije obično bili pretenciozniji, agresivniji a sada oni prave relaksirani vid filmova koji je bio svojstven našim rediteljima. NIJE KRAJ definitivno jeste nešto iz asortimana hipotetičkog Raše Andrića da je sazreo i odrastao. Kada pogledam ovaj film uz sve njegove mane, to jeste nešto što ima više smisla od Srdanove i Stefanove kvislinške kinematografije. Ovo je naravo tužna konstatacija, ali šta možemo, tako stvoje stvari. Nažalost, uprkos možda čak i plemenitom pokušaju da se naša kinematografija odmakne od lokalne estradne glume, ona ostaje neštonajbolje što naše glumište može da ponudi.
Čak ni Brešan ne može da odoli a da film malo ne zamasti Vojom Brajovićem i hrvatskim komičarima. Ali, to je sve u higijenskim okvirima, ako uzmemo u obzir šta se se sve viša po našim filmovima.
Iako, Herceg ima malo javorovine u svom pristupu, meni je on OK, pošto mi generalno imamo problem sa ovim tipom leading mana, i odavno nisam video u našem miljeu OK ulogu ovog tipa. Nada Šargin je odlična, čak na nekom nivou i fuckable što je za nju prava retkost, barem iz moje vizure Srbende i sirovine.
NIJE KRAJ je dakle gledjiv primer onog podnošljivijeg dela kinematografije nastale raspadom jugoslovenskog filma, ne kao geografske odrednice već kao generalnog estetskog koncepta, što ga svimanama otupelima na njegove nedostatke čini vrlo prijatnim i zanimljivim.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment